Ilustrovana ratna kronika

Стр. 340.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 42.

У слободним српским крајевима пазарни дан у Скопљу

и узневерено погледао око себе. Погледао је свуда унаоколо мерећи чудним, заблуделим погледом и шаторе, и лешеве, и болеснике, па је онда завапио: — Спасавајте ме, браћо, одавде! Није ми ништа, баш ништа, Бога ми! Само ме листопи болу. Јаој, докторе, дај нешто, да овај бол прође. Да устанем, па да бежим далеко. Видиш, овде је сама смрт! И болесник у тешким грчевима, превијао се тарући листове од ногу, стежући их очајнички, као да уништи бол.. Више се није могло гледати. Док сам слазио на пут, болничар испра ћајући ме, објашљавао ми је: — То је само у почетку. После се умире. Ћуте и трпе — Ходиш, господине, шеташ прекинуо ме је туђ глас. Окренуо сам се. Некакав Велешанац враћао се из поља. — Ходим, стари. — И ходи, ходи, храбрио ме је он. Док ви не дођосте, човек ала франка није смео слободно да прође кроз поље. Ама сад је Велео слободан,сад је наш. Сад ћемо да ми видимо век и живот. Шест милиона динара на годину узимао је Велес годишње само за афијон (мак) и то под Турско. А сад, сад ће још више!. Па вино, иа жито! Видиш ли што је поље.. и он ми показа руком на широку гшодну долину и жунне стране, на којима су радници хитро грабили око жита.. Нисам га слушао. Он јетоссетио, ишао је неколико корака ћутећи, па је онда измакао напред. Сунцекојеје било зашло за мали облачак, осветли у тај пар опет целу долину. На касарнама, горе на главици, заблисташе стаклена окна као у шару. Те касарне, претворене у болнице, пуне су пре-

пуне рањеника и болесника. Јуче сам их гледао како леже на поду чак и по ходницима. Из артиљеријског логора допире до мене смех и жагор војника, који су пословали око својих коња. Одоздо са дна кланца, кроз Велес, одјекну писак локомотиве. То долази нов воз рањеника са Криволака и Градског, долази у исти мах, када се с оне стране Вардара, са падина које воде од Овчег Поља, свлачи полако ка станици низ воловских кола пуних рањеника... У томе тренутку озго, са главице на којој је наше гробље, одјекну прасак наших пушака. То су опет неког сахранили.... Велес је наш! Из беоГрадске „Полишике". М. Миленовић. Код бугарских комита — Једна посета у Доњем Граду. (ј08 београдске „Штампе«.) Београд, 14. јула. Пре три дана, у друштву г. Андре Стефановића, професора Универзитета, био сам у београдском Граду где смо разгледали заплењене бугар ске топове. Они су исти ко и наши са том разликом што је на њима утиснут бугарски државни грб и почетно слово краља Фердинанда. Том приликом сазнадосмо да су у Граду и бугарске комите. Како сам имао прилике да се ранијих година упознам са многим њиховим четницима, и како су неки људи пре извесног времена побегли са наше територије на бугарску, ја сам се заинтересовао да их видим у нади да ћу можда кога познати. И ми смо, захваљујући љубазности г. команданта Града, и-

мали прилике да видимо све комите, педесет шест на броју. Они су пуштени у одређени крај града, где се свакодневно изводе на ваздух, јер су иначе у градским про сторијама под надзором. Сви су четници млађи људи, од 25 до 35 година На себи имају разна одела Неки имају домаће чакшире, а турске војничке блузе, или бугарске жућкасте панталоне са црним блузама На глави носе шапке и качкете, само је један имао српску плаву шајкачу Неки су имали „еполетушке" са писменима М. 0. Р. О. што би означавало Маћедоно-Одринка Револуционарна Организација Двојица или тројица имали су бугарске војничке шињеле Свима су лица тамна и гарава, многи су неошишани, брадати, из очију им вири лукавство и подмуклост. Њихово држање и физиономија одаје људе сурове и дивљеприроде, који у себи немају ничега човечанског. — Посматрајући их тако нелолико тренутака, спазим једнога у народном оделу,какво се носи на Овчем пољу. — Одакле си ти, момче? питам га — Ја сам од село Трођерци! — Па ти си из Србије, то је село код Светог Николе! — Од Србија сам, господине! — А како си дошао овде? — Потераше ме српски официри у комору. Кад сам био са комором, наиђе и бугарска војска, која ме одведе у њихов логор. После дођоше Срби и мене ухватише па ме доведоше овде. Ја нисам крив! -— А има ли који из Злетова? —- Има их мнозина! — Нека дође ко је из Злетова! Пред нас изађоше два млада човека у народном оделу, са качкетама на глави. — Како ти је име? — Ђорђе Начовић, рече један, а ово је мој брат, име му је Коце. Из Злетова је пребегло још пре неколико месеца, више њих који су отишли на позив њиховог земљака војводе Славка Абасова. Биће свакако да су и ови Злетовци из Славкове чете, која је покушала упад на нашу територију 12. Јуна, када је и сам Славко платио главом — Зар и ти, Ђорђе, у комитама? Шта ти је било рђаво у Србији? — Бога ми, господине, све је било добро. ХвалаСрбији те је и по други пут ослободила нашеЗлетово. Један пут нас ослободи од Турске, други пут одБугара! Ја сам био поред рекеу башти, када наиђе бугарска војска. А после, кад поче да бежи,