Ilustrovana ratna kronika

Св. 49.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 397.

нова тактика, коју Бугари нису могли научити ни од Немаца ни од Јапанаца, каквима су они пре рата желели да се представе на БалкануНа Рајчанском Риду сличне понуде нису узимате у обзир и оне трупе бугарске које су се усудиле сачекати јуриш наше пешадије, биле су просто уништене а оне, које су у дивљем бегству напуштале положај, десетковала је наша удружена пешачка и артиљеријска ватра, која и у овом тренутку поЈединим мецама испраћала неустрашиме заточнике „једне и недељове Маћедоније". Операција против Рајчанскога Рида ће доцније кад буду објављене све њене поединости, заузети видно место у историји овога братоубилачкога рата. Њене су битне одлике: смишљен и целисходан распоред трупа; јединство мисли и јединство акције код команданата; истрајност, жилавост наше пешадије у ватри и њена офансивна способностда противника ухвати за јаку; изванредна наша артиљерија и њена изразна жеља да се сва стави у службу пешадији, и најзад, дивна и невероватна свест о дужноети, која је наше војнике водила у смрт. [Од учееника]. ШТА ПРИЧАЈУ РАЊЕНИЦИ 0 ЗАУЗЕЋУ ЈЕДРЕНА Један од рањених српских официра причао је после пада Једрена дописнику једног листа: — Једанаестог овог месеца у подне поново је отпочело бомбардовање, а нама је било наређено, да се спре мамо за наступање; знали смо одмах, да ће /го бити одсудни напад. Ми смо имали да јуришамо на најстрашније утврђење: на Папаз-Тепе. Страшно бомбардовање с наше стране, на које је исто тако страшно одговарано са стране турске, трајало је до пола 2 сата по поноћи, наш пук, као и сви други, био је спреман за полазак у очајну борбу. У 3 сата по поноћи наређено нам је кретање кроз приближнице, која спајају наша поједина постројења. Наредба је гласила, да се предњи непријатељски положаји морају заузети ма по коју цену, ма колико жртава стало. Наступали смо и дошли до на 500 метара пред непријатељске положаје, непрестано се утврђујући; два ба таљона су ишла напред, један позади, док је четврти био остао у редуту као резерва; за све време наступања тукла нас је страшна непријатељска ватра. Кад је било на 500 метара пред непријатељем, стали смо и на брзу руку се укопали. Око пет сати изјутра паде магла те под њеним заклоном грунемо напред на предње непријатељске ровове. Ту сам и ја рањен. Сутра дан је на Папаз-Тепеу био крвав окршај; било је наша три јуриша, од којих је први био најкрвавији; што је пало, то је пало у том

првом јуришу. Тај јуриш био је између 12. и 13. марта око 3 сата и 20 минута по поноћи. Онда су до шла још два јуриша. На Папаз-Тепеу борба је била страшна, јер су Турци само у предњим рововима имали 24 митраљеза. Али се она ипак око 6 сати изјутра свршила сјајним заузећемовог страховитог утврђења Овде је највише изгинуо 4. батаљон, који је више него преполовљен, па је за њим дошао 3 батаљон, под командом капетана Трифуна Павловика. Кад је овај батаљон изменио 4 батаљон и пошао напред, Турци су после кратког времена били наједаред престали да одговарају на нашу ватру и истакоше белу заставу у знак предаје. Али наша артиљерија имајући довољно искуства са оваким „турским предајама", не поверова им, него један топ потеже и погоди посред оне беле заставе. Тај погодак морао је страшно запрепастити Турке, јер од једаред излете из последњег рова велики број турских официра, који у знакистинске предаје подигоше руке у вис. Тада им приђе командант сасвојим људима и прими њихову преД г ЈУ- Ту се предало 57 официра и око 200 подофицира и војника. Командант се изљубио са официрима и пољубио се са по једним наредником, капларом и редовом, па је онда све те заробљенике једна четаспровела у логор 9. пука. Том приликом се један од заробљених, млад артиљеријски официр, као махнит лупао у главу, како је изгледало, зато, што је заробљен од војске, која није имала ни шињела! А та војска без шињела била је пред полазак добила по два тајина и већина војника по један од тих тајина оставили у лого-

ру. Упитани, што то чине, одговорили су: „Море, кад заробимо и доведемо овамо ону турску жгадију, нека има чиме да се нахрани, јер су несрећници много изгладнели". А ти несретници и та жгадија у самој битци су при повлачењу одсецали носеве и уши нашим рањеницимо, који су први ускакали у шанчеве! Ту је наша артиљерија правила праве бравуре. Тако на пример метак из једне наше хаубице ударио јеууста једног турског топа и пробио чауру, што је у брзини остала у топу; други један метак потпуно је уништио један митраљез. Вредно је још споменути и то, да су први турски стрељачки редови били страшни, јер су гађали управо у око. Али се наши ипак на то нису обазирали, јер су и наши гађали одлучно, а били су далеко већи јунаци. С нашим пуком борили су се, такођер изванредно храбро, по један батаљон из 7. и 8- пука и два батаљона из 4. прекобројног пука. Други један официр прича нам о погибији команданта батаљона у 9. пуку, капетана Љубе РистиКа: — У 10 сати, кад је магла била почела већ да се разилази, дође наредба да се први ровови морају заузети без обзирана жртве. Капетан Ристић био је иза једне мале могиле постројио свој батаљон и стао му читати и објашњавати наредбу. Наједаред сасвим изненада, долети један куршум са Арде и погоди јуначког капетана лево у слепо око; он таде мртав не пустивши ни гласа. Њега је одмах заступио у команди инжињерски капетан Драгутин Павлови#. Један учесник из јуриша на утврђење Јуч-Тепелер саопштава нам ове појединости о тој славној борби:

Славље у Београду: Краљ Петар држи говор при откривању споменика Вожду Карађорђу 13. августа 1913.