Istočnik

Бр. 5

ИСТОЧНИК

Стр. 75

и несрећу навјешћујућа свјетлоет освјетљава дворану суда, гдје се у његовим ушима разлијежу ријечи саучесника му, које падају на његову главу. Призор, који га је задесио, у један пут створи око њега пустош и избјегавање свију од њега, као од шугавога. Оамо сада, кад је већ касно, он јасно сазнаје свој положај и мјери ону пропаст, која га дијели од цијелога свијета. Дакле, има човјечјега правосуђа. Да, браћо, и не пазећи на све његове недостатке и слабосги, оно готово свагда постизава кривца. Тим више, значи, има Божанственога правосуђа; оно је неизоставно у свијету, и није у нашој власти да избјегнемо Онога, Који чита у нашим мислима и срцима оно, што је најсакривеније. Тада видимо, како се испуњавају ријечи текста, које разгледамо: доћи ће господар тих слугу итражиће од њих рачуна! Три слуге долазе један по један и говоре, шта су радили. Да ли да вам говорим о том, браћо? Дођосмо до оне особености у причи, која ме је често поражавала и скрушавала. А на име, — Исус Христос приписује невјерност и лијеност ономе од три слуге, који је добио мање од свих, али више свих навуче на себе праведни гњев господара свога. Зар тај слуга не служи на неки начин заступником на земљи огромнога броја сиромашних, биједних и у опште лица оскудних? И за што Исус Христос, показује на то, што је тај слуга, овдје кривац, праведно кажњен, те, како безграничну похвалу добијају они, којима је било дано много, и који као да само с тога, осташе Му вјерни? Зар тако треба све да произлази? Зар Божанствена лекција треба да буде управљена на ту страну? Зар не би било боље изнијети невјерним, лијеним и несавјесно разметљивим, онога слугу, којиједобио пет тала ната? Не би ли требало заступнику биједних да насљеди таланте невјерника? И мјесто тих горких ријечи; ј е р свак оме, који има даћа се, и претећи ће му (Мат. XXV., 29); мјесто тих ријечи, коЈе као да извињавају и прикривају сваку пријевару и насиље, не би ли требало написати: „јер свакоме, који нема, даће се?" Како да одговоримо на то жалосно питање? Одговорити на њега није тешко, јер знамо, како је јако љубио биједнике Христос Спаситељ наш. Биједа је једно стање према коме је Он увијек имао саучешћа. С тога су баш често и говорили, да се Јеванђеље брине само о биједнима, да за богаташе оно садржи у себи само пријетње и проклетства и да оно сасвим не признаје потреба епохе, као наше, у којој просвјета, са свима њеним уепјесима, не може се друкчије придобити и одржавати, но само помоћу трошења огромних средстава, огромнога богатства. За површнога посматрача сдично мнијење може да се покаже праведним. У истини, Христос, за сво вријеме свога видиМога пребивања овдје, живио је, међу биједнима; Он их је учинио својим друговима, и најчудноватије је то, што је Он хтио, да Његовим сталним претставницима на земљи буду биједници; хтио их је до таковога степена довести, да и на страшном суду не ће казати: „Ја сам био велик, Ја сам био свет, Ја сам био цар", него ће казати: Ја самбио сиромах. Из свих звања и стања, која поетоје на земљи, Он ће поменути, кад дође у слави својој, само једно стање сиромаштва и биједе. Ако и послије тога, ко год буде настојао, да је Христос хтио злштићавати богаташе, тада код мене не ће се иоказати ни жеља, ни потреба спорити са таквим човјеком. У другим елучајевима Христос је показао, колико је велика одговорност оних, који су много добили. У осталом, Његово је правило у том одношају свима