Istočnik

Стр. 76

ИСТОЧНИК

Бр. б

добро познато. Не слушате ли у устима Спаситеља без престанка те ријечи: Ком е је год много дано, много ће се и ископати од њега (Лук. ХП., 48)! Па зашто прича. коју тумачимо, не садржи сличнога учења и нема таковога карактера ? То је с тога, што Исус Христос говори правду свима једнако: богатима тако исто, као и сиромашнима; јер Христос је Спаситељ не једнога звања или полодааја, него свих људи. Кад Он зна и шжазује на опасности, скопчане са богатством, то Он такођер зна и говори тако отворено и о оним опасностима, које су скопчане са средњим или нижим положајем, јер дух злобе и зависти такођер је противан и убитачан за душу, као и дух презрења и гордости. Без сумње Христос је знао, како ће силни свијета овога злоупотребљавати своја могућства, богати своје богатство, иривилегирани своја права. Он је знао, колико ће се материјалних и нравствених средстава недостојно протраћити и пропасти у бездну гордостп, раскоша и наслада. И гле, појмљиво је, за што се такођер из уста Спаситељевих често разлијежу ријечи : те ш :со ваиа богати, јер сте већ примили утјеху своју (Лук. VI., 24). Но Спаеитељ је знао тако што, да ће у другој сфери изникнути други плодови зла: завист, ненавист, неблагодарност, злоћа, жалост, роптање, очајање и шта више богохулство. И гле, све те пороке Он нам и показује као дјелотворне у души невјернога, лијенога и узбуњенога слуге, Та ми уираво ношљедња лекција и осгаје да ваи је представим, браћо. Ма како тугаљиво било, потрудићу се да је изведем до краја са оном истом отвореношћу, као и пређе, Може бнти, ви ћзте наћи заједно са мном, да је мало таких поука, које би се тако право н тако блнсгсо дотицале нашега времена и нашега друштва. Сад се обраћам онима, који су добили од Бога само један таланат. Зар се њима односе искључиво биједни ? Кад би допустнли, да се овдје говори само о биједнима, то би тнм исказали смисао приче. Таланти, као што већ рекосмо, означавају не једна материјална блага, ма да и навикосмо разумијевати их у том смислу. Таланти — то су сви они дарови, којима Господ дарива човјека. Из овога излази, да слуга, добивши само један таланат, служи заступником свих оних, који добише мало у области васпитања или друштвенога положаја; који добише мало способности и физичких и умних и у опште времених сретстава, краће, означавају оне, који дјелују у границама посредности. Но посредноет има своја искушења. И гле, с њима баш нас и упознаје Исус Христос. Прво искушење то је, свакако завист. Предпоетавимо, да би тај слуга био један пред својим господаром. Зар није могуће, да, примивши од носледњега један таланат, да га (шта више) прнми са захвалношћу? Али тај човјек види оне, коме је његов господар дао у два и у три пута више него њему. Од њега одкидају оне разумне основе, којима се руководио господар. Он не ће да слуша глас разума и не мнсли о том, како је недогледно велика одговорност оних, који су доби.ш више; не пита себе, хоће ли бити у стању носитн ту обвезаност и не ће ли бити притиснут тежнном онога бремзна, за којим он тежи. О не м&ели о том, да га његов господар тако исто љуби, као и друге, и не пита себе, не служи ли онај скромни ноложај, који му је назначен, доказом те љубави. Једна га мисао гони без престанка: он види оне, који су одликовани, које називају љубимцима свога господара; њихова је срећа за њега увредом, њихова величина чиии му лично ожалошћење. Завист је овладала свим његовим бићем и својом гвозденом руком стискава његово срце, силећи га да се облије крвљу.