Istočnik

источник

Стр. 135

да рече природа: по њезином је предназначењу сваки у опште дужан ступати у брак, — и ето дакле природа даје свакоме односни субјект (личност, 'л то једну а не више!). Једном ријечи, неприродност полнгамије, то је нешто јасно, о чему не треба даљега објашњавања Полигамија је дакле неприродна појава. Из тога се и види, зашто она проузрочава пошљедице, које смо горе напоменули. * Ми смо довде разјаснили, да брак има велики значај . .., да за уклањање од њега морају бити потпуно основани разлози, и да је само моногамија морално добра појава. Сада пак расматраћемо како треба гледати на околности, које претходе и спроводе сами факт склапања брака. Тих околности има у опште много. Овдје имају важност лична својства особе, са којом се жели ступити у брак, породични и друштвени положај, материјално стање, убјеђења и остало. А разумије се, да у сваком засебном случају не показују се све избројане околности, већ само једна или неколико их. Које пак од тих околности могу бити оправдане са моралне тачке гледишта, то је већ јасно и при првоме погледу на њих. Који човјек намјерава ступити у брак, он је с обзиром на велику цијел. и важност брака морално обвезан, да бира тако лице са којим би он најбоље и најлакше могао, подударајући се у свему с њиме, остварити праву (а не привидну) цијељ брака. И због тога треба код лица, са којим се намјерава у брак ступити, гледати да на првом мјесту буду у довољној мјери жељена унутрашња својства. А када иста постојала буду, тада се већ из раније може јамчити за будући уопјех брачне везе. Но како се човјек састоји пз тијела и крви, то се он и не може отрести да у даном случају на њега не утичу и спољашње особине лица, са којим жели ступити у брак. То је напошљетку и природно, против чега морални осјећај нема шта рећи. Само је жељети, да то не преовлада и да недобије пресудни значај код онога, који тражи брачнога друга, те да му се ушљед тога не омакну из вида сви унутрашњи недостаци особе, коју узима. Пошљедице од таких појава познате су нам свима. Како пак онај, који себи тражи брачнога друга, може због своје младости и неискуства пасти у погрегаку и преварити се, то је нужно, да се обрати за савјет својим родитељима, или у опште сродницима 1 ). Но при свему томе крајност се не може одобрити т. ј. да онај, који ступа у брак, не управља се ни мало својим осјећајима и убјеђењима, већ само по упуствима и назорима других, као што је то до скора било у нас, и као што се то и сад по негдје код нас дешава'.) I. Сирах. Ш. 9: Елдгомокжн отчи оупарждлет-к долш чддт*, кдатм ж* лтдтејжа шкојшајтт , до иниоклтА. Ово треба да имају на уму дица, која стуцају у брак, Они су дужни модитц своје родитеље за савјет и благослов.