Istočnik

Бр. 15

Стр 233

дани вјером; то је тајна премудрост Божја, скривена, која и ако од почетка вијека бијаше докучена, докле је Бог не изволи открити светима својим (1 Кор 2, 7. 8). Овдје се из неопходности потире сваки исцрпивији опис са самим предметом, те описивање, само по себи слабо, постаје још површније и непотпуннје. Сами евангелисти у овом случају нзображавају Исуса Христа, тако рећи, само по плоти (1 Кор. 2, 7, 8\ — како је представљен спољним чулима, не дотицајући се тога, шта се догађало у н>еговој души, не описујући тајне унутарњих страдања Богочовјека. Ко хоће да позна ову тајну, (не участвујући у њој са живом вјером правог Хришћанина), тај се мора са молитвом обратити самоме духу божју (1 Кор. 2, 10), који је једини иреднавешћивао Христова страдања по извршењу њихову.Слово божје објављује толико, да је зарад појимања силе страдања Христовог нужно да се са Христом распнемо и њему сахранимо (Рим. 6, 4). А један, који је примио духа разума божја тврди, да се послије поимања ове тајпе цио свијет показује нич^мт*. (Фил. 2, 8). Када су крстови били у земљу утврђени, војници по обичају, свукоше са Исуса Христа сво одијело, узеше пречисто његово тијоло, подигоше на крст, раширише руке, и почеше их прикивати клиновима. Потоци крви пролише се на земљи . . . Мјесто уздаха и јаука, обичних и неизбјежних у таком случају, из уста искупитеља чуло се друго: у ономе тренутку, када по свој прилици, кивни његови непријатељи злурадо посматраху сваку црту лица његовог, очекујући да виде изражене муке, — Господ је кротко подигао своје очи к небу и рекао: „Оче, прости им! Не знају шта чине". Такова послушноет ддже до смерти, и слирти же крестнил! •Онога, који га је предао у руке непријатељске, допустио да се осуди на мучење и смрт, божанствени страдалник назива својим оцем, исто онако, како га називаше при гробу Лазареву (Јов. 11, 41), или када глас с неба јасно засвједочаваше о његовом божественом достојанству (Јов. 12, 18). Балажући својим сљедбеницима да се Богу моле и за своје непријатеље, Богочовјек даје сада примјер ове узвитпене молитве, даје у страшном минуту мука својих. У ужем смислу ријечи ове молитве, свакако, односиле су се на војнике који га распињаху (и којих крнвица не налажаше се у томе, што извршаваху заповијест својнх предпостављених, него што су, сљедујући наговору од стране Јудеја, били и сувише свирјепи); но у ширем смислу ова молитва Спаситељева обухватала је све Његове непријатеље: из ње се не нскључиваше ни Кајафа, ни Пилат, ни Ирод. Јер сви они, поред све своје злобе и лу