Istočnik

Стр. 302

источник

Дугачки овај спровод, којц својим првим крајем досизаше Чемалушу улицу, а другим још додириваше гробље, правио је импозантан утисак, који се не да описати. Све што је имало поштовања према великом покојнику, све што имађаше радозналости, све је то поврвило било, или да саучествује у спроводу или да га при пролазу видн. Неколико фотографа снимањем важнијех момената спровода, старали су се да сачувају величанственост његову и за будућност. — Спровод се полако паиријед креташе, мирно и без шума, само што црквене пјесме испуњаваху свечану тишину — права слика тихог живота покојниковог. Око десет сати прије подне стигао је спровод на жељезничку станицу код дуванске фабрике, одакле су се у засебном жељезничком возу имали отпремити земни остаци до у Блажуј, и тек тада могао се прегледати силни народ, који спровод, својим присуством увеличаваше. Широки простор пред станицом бијаше свијетом потпуно покривен. Жељезничкн воз имас је 5 великих илиџанских локалннх вагона за спроводнике и 1 за мртвачки сандук. Кад је мртвачки сандук унешен у вагон, два свештеника обучена у црквено одјејање са запаљеним воштаницама и 2 ђакона, такође обучена са кадионицама уђоше у исти вагон. а господин Митрополит и остало свештенство са свјећо- и рипидоносцима и са богословима уђоше у вагон, који одма до вагона са мртвачким костима бијаше. Остала 4 вагона за један тренутек напунише се народом тако да се нико унутра тако рећи ни маћи не могаше. Школска младеж која је у спроводу до жељезничке станице учествовала, претставници власти, чиновништво, а и народ, који немогагае у овом возу мјеста уграбити, повратише се својим кућама, а воз се у 10 1 / 2 сати прије подне крену пут Блажуја. Земни остаци блаженоупокојеног митрополита Пиколајевића оставише данас за увијек Сарајево, у ком је покојник преко 14 година живио, неуморно радећи у винограду Господњем. Воз се полако креташе, а пред нашим очима мијењаху се живописни крајеви Сарајевског Поља. Посматрајући красоту јесенске природе, која се при угодној свјетлоети сунчаној истицаше, и не осјетисмо, кад нам пошљедни знак жељезнички објави да смо се прикучили нашој мети. Један поглед кроз колски прозор бијаше довољан да нас о том увјери, а и да нам једну неизгладиву лијепу слику у души остави. Од нодножја натмуреног Игмана, па чак до сурог Требевића, од Кобиљ-Дола па до Рељева протегла се равница ко]у је тешко прегледати. Наш воз ишао је средином те равнице, по којој су се са обје стране пруге жељезничке разасула питома села, беговски чардаци, красни љетншсовци, с лијеве стране у шумовитом парку чаробна Илиџа, а мало даље од ње, а под Игманом романтично селанце Блажуј, од кога нам на видику, стоји мала али лијепа блажујска црква, која својим високим торњем пут неба пжазује задњу мету нашег овоземног жнвота. Код цркве бијаше се сакупио многи сеоски свијет, који видећи да воз долази, новрви ономе мјесту, гдје ће воз стати, да прпми на похрану земне остатке оног човјека, који им је за живота толико добра учинио, који им и послије своје смрти тестаментом својим даде могућности, да ову лијепу цркву доготове. Воз стаде на одређено мјесто у 11 сати и неколико минута. Свештеник Јокановић парох блажујски са одборницима црквено-школске општине прими сандук са тијелом блаженопочившег Николајевића и спровод се крену према цркви, која је 4—500 метара удаљена била од мјеста, гдје је воз стао. У нашем народу, гдје није обичај да се мртваци на колима отправљају до вјечне. куће. народ се отима да ношењем покаже знак пијетета према умрломе. Али овом приликом не