Istočnik

Стр. 358

политичком положају владара и народа, о одноптају ових према својим царевима и освајачима, те о плаћању данка и обвезности јудејског народа спрам освајача својих — Римл>ана. већ очигледно, начином чулним, природним, учи их дужности њиховој, престављајући им јасно фактичан политички положај народа јудејског. ГТокажите Ми, говори Он, новац харачки (то ч6\ио[1<х тоО К грсоч). А они му донесоше новац (Мат. 22, 19). Т6 убјлкзЈха тоО Кг ^аоу означава монету, којом се обично римским властима данак плаћао 1 ) за разлику од монете која се као данак храму плаћала, или ти, као што горе напомевусмо као „откуп за душу". Овај данак плаћао се јеврејском монетом (Изл. 30, 12; Мат. 17, 27), а онај први — римском. Римљанима су плаћали Јевреји двојаки данак: главарину и земљарину. Први су плаћали обично римским динаром, а други т па1игз, или сребрном монетом, која бјеше скупља од динара. 2 ) Када су Спаситељу предали динар, испоставило се, да је то управо она монота, позната под именом то чог^.оцу. тоО Кгрооч, којом се римским влнстима главарина плаћала. Ваља знати, да су Јевреји вазда у својим појасовима носили храмовне сикле (новац), и да никада при себи нијесу имали њима мрских римских монета, а сада су, како Евангелист вели, баш тај динар посланици фарисејски Христу поднијели. Они су, свакако, добили динар у мјењача незнабожаца, који су се при двору налазили, и који су монету, што је у промету била, на свештене сикле и дидрахме размјењивали 3 ). У вријеме римске републике бјеху на римским монетама исковане главе римских богова. Но Јулије Цезар радије је видио на својим монетама искован свој лик 4 ), те је од тога доба ушло у обичај, да се на монетама искивају ликови императора римских. На динару, што су га Христу поднијели, био је такођер лик ћесара Тиверија и натпис: Тј Саезаг. 5 ) Показујући на тај лик и натпис, питао је Господ посланике фарисејске: „Чији је ово образ (лик) и натпис? И рекоше Му:ћесарев. Тада и м речеРоспод^Подајтедаклећесарево ћесару (Мат. 22, 20 и 21; Марк. 12, 16 и 17; Лук. 20, 24 и 25). Лик ћесарев и натпис на новцу јасно и отвор а но показује, какво бјеше политичко стање Јевреја и уједно је очевидна потврда о фактичном праву римске управе у погледу данка и плаћања истог ћесару. (Та К х'.оасро$.) Већ и само то, што су Јевреји узимали монету римскога императора и њоме се користили, довољна ]е конзеквенција, да су је дужни били њему и враћати. Он је у пуном праву, да захтијева од

') Ншпиппп аП^иет ејив шопе1ае ш фгн 1хЉи1ит ехIо-! 8о1е1 — Меуе1' 8. 448.

2 ) бсћапг. а. 454

3 ) Фаррарв: Жизш> 1исуса Христа, с. 349; Тћо1иск : Сошт. 2, Еуап«-. Јоћап 8, 86.

4 ) бсћапг, 8. 454.

фаррарт.: ЈКизнв I. Христа, примј. 1130.