Istočnik

источник

Стр. 137

Јер у души народне свијеети живи од саме природе љубав и жел>а за правдом. Народна свијест је задовољна, кал, глас један, ослобођен од свега земнога, без страха и жацања удара на неправду јачега; она поштује оне људе, које загријава пламена љубав спрам доброга, којо светост окружава јасном свјетлошћу, па и ако стоје без икакве земне силе и обране, ипак излазе они пред очи силних и моћних као снажне појаве, које као да Бог шаље меЈ>у људе. Из средине своје пустиње влада овај анахорета својим временом. Све блиједи испред озбиљне, сјајае појаве пророкове, чија свака цигла ријеч у мливо сатире порок, зове на врлину, пријети, и разгоријева најдраже наде народне; а иројска светост његова потпора је његовијем ријечима. Доиста Илија се поново дигао. Гомила мишљаше тако, и у наивном одушевљењу свом и говораше јасно, да се Илија опет у тијелу појавио. Криво увјерење било је у народа, да ће се у Месијанској епоси опет повратити и појавити велики пророци. Питали су, еда ли је Јован један од њих; а неки, шта више, хтједоше га за самог Месију сматрати. Кад се један човјек из средине народа уздигне и задобије, иомоћу свога генија или надахнућа надмоћни морални углед, онда он доводн у немир силне и моћне у својој околини. Оно ново, што говорп, па независност његова у радњама, доводи духове у узбуђење и побуЈјује сумњу код преставника грађанских и вјерских власти; развија се неизбјежна борба ме^у напредњаштвом и конзервативизмом у неједнакој мјери тако, да изгледа, е један долази на мјесто другога. Јовап је жестоко узбунио јудејско друштво; није могао избјећн сумњи сннедријона. Овај савјет сматраше себе чуварем закона, и свакога би онога пред свој суд позвао, који би без његона знања н ггозива расправљао вјерска питања. Велики утјецај Претечин узнемпринаше их. Његови искрени говори, којима је књижнике жигосао и открио пороке аристокрације, бијаху први повод да се пође против њега. Да је Јован у градовима проповнједао или да је дошао у Јерусалим, просто би га ухватили и пред суд довели. Али какве су прилике биле, задовољили су се и са тим, да му пошљу једно посланство, које ће га запитати, од кога је добио право и пуномоћ, да проповиједа. 1 ) Посланици бијаху свештеннци и левити, и то најжешћи, који бјеху у страици. Они питаху Јована: „Ко си ти? Шта си? Јеси лп Илија?" Просто и искрено, не бојећи се, да ће, може битп, узбунити народ, одговори он: „Нијесам Илија." —- Ко си дакле? Јеси ли ти Мојсијем

1) Јов. 1, 19.