Istočnik

Бр. 13

ИСТОЧНИК

Стр. 201

Изгледа као да човјек, који савлађује своје похоте, и, ослањајући се на непоколебиву вољу Божју, која спе уређује и исиуњава, и ие повјерава се пропадљивој материји, — може миран бити због утјецаја сотоииног. Али то није тако. г Баво може, тада прићи. Ма да је душа одана Богу, она пада и у својој себичностп отворена је сумњи и дрскости, плагаљикости и претјераном самопоуздању. Ово је гребен на који се нзсучу многи, иначе врли људи, п постани лажни пророци: они воле величање, траже необичие појаве, и иогсушавају да изазову Божје мијешање, како би се тијем њима са.мим иосвједочило, да су у вољи Божјој. И овдје се нађе онај охоли захтјев, да Бог служи њиховим таштим тежњама у мјесто да они служе Богу. Кад се такова себичност покаже у првој својој суштини, врло је ружна, а кад је покривена осјећајем н уређеног повјерења, онда се истиче као врлина) и има изглед тијесног пријатељства с Бо1'ом. То је замка у коју кадкад упадну најсветије душе. Према овоме требају се просуђивати и нови напади сотонини на Исуса. Он се служи надчовјечанском снагом чистих духова. Слободан од свеза материје, моћан над даљином и тежином, он узе Исуса и однесе Га на врх.темпла, може бити до мјеста над предворјем, одакле се видјела долина Кедронска, или на Хиерон одакле су свештеници сваког јутра» чим је небо изахевронских бријегова заплавило, објављивалирађањесунца. Ако си син Божји, рече Му он, скочи доле; јер у писму стоји, да је Бог заповједио Својнм анђелима, да Те носе на рукама, да гдје не запнеш за камен ногом снојом. Ово чудно изазивање могло се упутити на онаког, који је неповјерљив и дрзак; у најскривенијем закутку душе налази се увијек тајне себичности, која ју заводи на странпутицу и непромишљеност. Али уздање Р1сусово иа свога оца је неограничено. Исус ради само по упутству Божјем, и, ништа нити мисли нити чини, што би уљевало на Бога сумњу или на људску снагу неумјесно поуздање. На ово опако наговарање сотонино, одговори он ријечима из Писма: ..Али и то стоји написано: немој кушати Роспода Бога својега". Може бити да су се ови вражији покугааји потпуно подударали са мишљу, коју је Господ имао о свом носланству као Месија и о тешкоћама свог задатка. Свака уредна нарав но нагону опире се препрекама болу и пријегору. Исус је често био потигатен, чагаа, коју је требао да испије, лебдила му је једнако пред очима. Колико би му лакгае било Шегово послансгво, кад би Он употребио Своју Божанску моћ и појавио се величанствено. С каковом би