Istočnik

Стр. 214

Можеш лц послије тога роптати иа своју горку судбину? Па употреби сву снагу л.убави своје, да спасеш душу несретнога мужа! Љубав жене — велика је моћ: твоје је срце створено ради љубави, ти и не треба да живиш умом већ срцем, не мишљу, већ љубављу ... И љубав ће те научити, шта да радиш, да спасеш биједнога мужа, љубак ће те научити, кад га срце повуче у крчму, како ћеш га утјешити, кад га срце повуче у крчму, како ћеш га утјешити, кад га злотворка досада, та неизбјежна сапутница пијаница, притисне његово биједно срце. Ето ће, на пр. осванути недјеља, или ма који други празник, наговори, добра жено, свога слабог мужа, да иде с тобом у цркву, мјесто у крчму, па отиди свештенику, замоли га за савјет и да ти што прочита из светих књига; посјетите и своје сроднике, за које знадете, да не ће бити код њих чашћења ракијом и другим пићем . . . Видићеш — тако ће те проћи празник, а сјутра треба радити, а не пијанчовати. Не ће ли те послушати? Сва^а се? И тада не малакши. Тада опет прибјегни Богу, препоручи се царици небесној, нашој топлој и најмоћнијој пред Богом заступници, пресветој Богородици 0, како је моћна њезина молитва Господу за оне, као што си ти, невина страдалнице! На утјеху твоју, поновићу једну причу неке, као што си ти, страдалнице, како јој је помогла пречиста Богородица. „Много сам туге поднијела, много сам суза пролила у младости мојој, кад ми се муж био одао пићу. Што год заради, све однесе у сусједно мјесто и пропије. Једном касно у јесен, настаде хладноћа јака, а троје дјечице моје лежаше на самртној постељи у оспицама. Приближи се празник св. Ваведења пречисте Богородице у храм; тога јутра рано дође ми нека сусједка и приповједи ми, да ми је муж опет запио све, што је имао, па и хаљину на себи, оставши само у једној кошуљи. Од жалости падох на клупу и зарицах очајнички. Уплаши се моја сусједка и стаде ме тјешити. „Данас је — вели празник Ваведенија, гријех је тако плакати; ајде са мном у цркву Божју да се помолимо Богу, дај Боже, да ти лакше буде. А на дјецу нека свекрва припази." Нијесам знала шта да почнем од горке туге своје; устадох и пођох у цркву. Кад ступисмо у храм, појци појаху умилно: Нридите поклонњиса ... <ио= литвл/ии Еогородицн, пок>ш,'|'а ти длТлби." Сузе ме облише, ја падох иа кољена, плаках, молих се, а срце као да ми се на комадиће цијепа. Око себе никога не видјех; чујем само: „За што она тако горко плаче? можда јој је умро отац или мати?" — »Није, — веле други — она одазно нема ни оца ни матере; живот је њезин горак, муж јој је" ... — На те ријечи још горе заплаках, још се топлије стадох молити: „Пресвета Богородице, мати, заступнице моја! Како ћу живјети?! . . .