Istočnik

Бр. 17

ИСТОЧНИК

Стр. 2вЗ

ворити афермативно. Колико у књигама, толико и у духовним часописима, ради изучавања религијозно-нравствених питања, требало би дати већега мјеста и већу почаст проповиједању у опште. Код нас, не можемо, а да се с тим не задовољимо, дочим радова проповједничких налазимо у нашем епархијскоме „ Гласпику ", наше православне цркве у Далмацији, а ту врсту на првоме реду видимо заступљену нашим епархијским епископом, па онда од консисторијалнога и професорскога особља у Задру, што тврдимо с тим, што су проповједи, ређане уз велики пост, заузеле мјесто у особи консиеторијалнога члана госп архимандрита Јовића, госп. ректора богословије Калика, професора. Цвијетића, суплента Паренте, те катихете Милића, од којијех, уз велики пост први ]е проповједао професорски суплент Парента у недјељу иравославља, за тим госп. Цвијетић, на Цвијети госп. консисторијални архнмандрит Јовић, на велгпси Псшак госп. ректор богословије Калик. Колико смо проучили овогодишње проповиједи, н ону лањску госп. архимандрита Јовића, не можемо се тужити на проповједалачки труд способних снага код нас. Тако проучавајући проповједнички дар наших проповједаоца прошлога „ великога иоста ", можемо се с правом зауставити на проповиједи госп. ректора и протосинђела Калигса у овој години, у колико је госп. Калик испунио најглавније и најпотребније услове проповједничких цитата св. Писма, које је језгра, душа и снага проповједи, без којих би проповијед била нешто незнатно, слабо, лабаво, празно, нешто слично тјелу без душе, животу без топлоте и т. д. Ако у истину узмемо проповједнички дар госп. Калика, као што треба да то учинимо, са пуним правом можемо га беспрнстрасно уврстити међу одличне проповједаоце у нашој православној цркви. Када оцјењујемо по реду наше проповједништво, жалимо да не можемо потанко шта рећи о госп. архимандриту Јовићу у погледу његове проповједалачке врједноће, у колико нам није дата прилика чути га; али сјећајући се <>не у „ Гласнику " 1897. год. уа велшси иост, не можемо одвојити госп. Јовпћа од оне топлоте, језгровитости, значаја и врједноће проповједалачке, која се може назначити и дати једноме од најизврснијих проповједника у проповједалачкој литератури нагаој. — Госп. Цвијетић је пун милине, дражи и љубкости т. ј. пун прекрасних младићких осјећаја, пуних благе, мириш^аве росе, те те плијени осјећајима, дира те и поучава; љуби те и заноси, љуби и очарава; вјерујеш му, јер му је вјера и љубав у души па и срцу. — Госп. Милић говори просто, говори народно, дага свак чује, да га свак разумије, а то нам се и хоће, т. ј. народнш па народно, а када је то тако, ве-