Istočnik

Стр. 264

источник

Бр. 17

лимо, да смо с тим све рекли; јер гдје нам је народ, ту нам је све. Госп. је Милић говорио на „ Благовијвсти ", и ми смо га драговољно слугаали, а слушали смо га и са свом пријатношћу из узрока, које смо навели. Госп. суплент Парента није изостао иза својијех садругова, показујући у својијем проповиједима доста спреме. Проповједалачка периода код нас се водила, ето, као што видимо. Да пак ствар што боље оцијенимо, треба нам бацити ноглед и на друге епархије, па и на оне, и у самој Русији, гдје ћемо наћи, а имено код нижега свештенства, да је у веколико, као и код нас у Далмацији, због шта је и тамо проповједалачка снага концентрисана у архијерејима. То првенство и ми можемо дати нашем архијереју Никодиму, ЕБеговој академичкој спреми и способности. Његово Високопреосвештенство госп. епископ Никодим Милаш проповједао је разнијех прилика у разнијем згодама, но, његове „ Ускргиње послапице " надмашују и прилике различите згоде као н. пр. у каноничнијем посјетама. Госп. епископ Никодим када проповједа, или на свештенство шаље посланице, он то чини и испуњава н>ему својственом топлотом чувства, одре^ује начине живота, мисли, срца и љубави. У овогодишњој ускршњој Посланици прва му је ријеч „ јим / ј ", те за тим снага и проницавост св. Писма, утврдити истину : да је сам Бог, Бог мира, па као што је Бог, Бог мира , тако да је и царство Божје „ Царссаво мира ", за то да мир чувамо као Христов аманет, а да се клонимо, отровног зла језика као убитачне ране, као измета пакла, тога људскога крвника! То је укратко садржина Ускршње Посланице, то је језгро њезино, језгро „ Љубити мир, а клонити се од зла ио оној Сиаситељевој, 7 соја вели: Не учини другоме, што нијеси рад да теби други учини." Радње госп. епископа Никодима пуне су доказа св. Писма. Дубоко познавање духа и ријечи св. Писма, којима се користи проповједалац односно објашњења смисла и значења са наводима, увршћује се у дужност, која је схватљива даровитости и мару нашега дијецезана; радње његове укључене су у област историјско-филозофску, а оне су пуне и посматрања са тачке погледа богословскога. Када узмемо, да је то, што смо навели, у проновједништву главна потреба; када узмемо да у развитку религијозно-вравствене идеје, у тежењу очитовања човјечности, није случај, да је искључиво произашао из чувствујућих форама духовно-нразственога живота, онда, ваља нам закључити, да је то залога у самој природи човјековој, завјетна тежња Богу, небесноме свијету, на даље на бесмртност, и шта више на загробни живот. Но, осим специјално-филозофско-богословскога