Istočnik

Стр. 68

жјој, и опет има бесплодних бракова, бешчадних супруга, који су такови по вољи њиховој, али тако, да та воља њихова није противна вољи Вожјој (дјевичански бракови). Па и ако и код једних и код других бракова нема плода, нема норода, ипак то могу бити, па и јесу хришћански бракови. Прва, главна и вигна сврха хришћанскога брака биће дакле нешто друго. „Зауздавање грјеховних жеља и наслада" и „лијечење неуредних нагона чувствености" — јесте већ нешто таково, без чега не би смио бити ни један хришћански брак. Према томе „зауздавање грјеховних жеља и наслада и лијечење неуредних нагона чувственосги" стоји ближе појму хришћанскога брака и садржи се више у њему; то је већ виша сврха хришћанскога брака него што је „множење и одржање рода човјечјега", те „рађање и множење чеда цркви Божјој". За то св. апостол Павле и вели: „Због блуда сваки да има своју жену, и свака жена да има својега мужа . .. А неожањеним и удовицама велим: добро им је ако остану, као и ја што сам. г5ко ли се не уздрже, нека се жене и удају; јер је боље женити се, него ли упаљивати се" 1 ). Апостол, дакле, вели: „Због блуда", а не вели: „због множења и одржања рода човјечјега" и „рађања и множења чеда цркви Вожјој" —- „сваки да има евоју жену, и свака жена да има својега мужа". Но како је било и таких људи и жена, који су — истина једно с другим у брак ступали, али не у жељи и намјери тој, да „зауздају грјеховне жеље и насладе и лијече неуредне нагоне чувствености", гдје је човјек „имао жену, а жена својега мужа" — не „због блуда", јер су и у браку хранили дјевичанство, уздржљивост, и то строгу, свагдашњу (дјевичански бракови) — јасно је, да су ти људи и те жене, ступајући у брак, имали друго нешто у виду, а не „зауздавање грјеховних жеља и наслада и лијечење неуредних нагона чувствености". А то нам опет даље каже, да ни „зауздавање грјеховних жеља и наслада и лијечење неуредних нагона чувствености" није и не може бити прва, главна и виша, или највиша цијељ хришћанскога брака. Кад ни у „множењу и одржању рода човјечјега и рађању и множењу чеда цркви Божјој", као ни у „зауздавању грјеховних жеља и наслада и лијечењу неуредних нагона чувствености", — не нађосмо прве, главне и више сврхе хришћанскога брака, онда нам не преостоје ништа друго, него да рекнемо, да је прва, главна и вигаа сврха хришћанскога брака: „узајамно потпомагање мужа и жене на путу зе-

') I. Кор. Ш. 2 и 8—9.