Istočnik

Стр. 69

маљскога живота". — Без тога није могао ии смио бити ни један хришћански брак; без тога нијесу били ни дјевичански бракови, без тога брак није и не треба да буде баш ни у „вријеме поста и молитве 1 ). А да је „узајамно потиомагање мужа и жене на путу земаљскога живота" прва, главна и виша цијељ хришћанскога брака, доказује и св. Писмо. — Створпв човјека и „намјестивши га у врту у Едему на истоку" и предавши му сва дрва и све угодности врта тога на уживање, рече Бог: „Није добро, да је човјек сам; да му начинимо друга према њему" 2 ). Бог дакле ствара жену и даје је Адаму, не за то, да би тако умножио уживаоце „врта Едемскога" и исти таковима испунио, него за то, да би дао Адаму „друга", уз којега ће му бити лакши боравак у „врту Едемском" и слађе уживање красотб, његових. Па тек кад је дао Адаму „друга", Бог удруженом човјеку и жени даје „благослов: ра^ања и множења" 3 ). За то и Адам, када је сагријешио, те када га је Бог упитао, за што је то учинио, одговара Богу: „Жена, коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох" 1 ). Дакле је од двије односно од три у „Догматици" побројане сврхе брака прва, главна и виша: „узајамно потпомагање мужа и жене на путу земаљскога живота". Но ова одредба прве, главне и више сврхе хришћанског брака као да је нејасна, или је крња, непотпуна. Јер је питање: а какав је тај „земаљски живот на путу кога се муж и жена имају узајамно потпомагати" ? Ми знамо, да земаљски жнвот може бити добар и рђав, Богу угодан, или Богу мрзак, па је питање: имају ли се муж и жена узајамно потпомагати на путу земаљског живота без обзира на то, какав је тај живот: добар или р^ав, Богу угодан или Богу мрзак ? Свакако Богу није и не може бити по вољи узајамно потпомагање мужа и жене на путу р^ава живота, него да је Бог удружио мужа и жену за то, да би се они узајамно потпомагали и једно друго ободравали на путу доброга, Богу угоднога живота. Осим тога, како је човјек одређен, да на земљи живи: то би из одредбе прве, главне и више сврхе хришћанскога брака оно „земаљски" могло отпасти, јер, говорећи о животу човјековом, мора се мислити само на живот „земаљски", а никако небески. Према томе би прв^, главну и вишу сврху хришћанског брака овако одредити могли: „узајамно потпомагање мужа и жене на путу богоугодног живота".

1) I. Кор. УП. 5.

2 ) I. Мој. П. 18. «) I. Мој. I. 28.

■>) I. Мој. Ш. 12.