Istočnik

Стр. 162

ИСТОЧНИК

њем као да се елаже и очевидац, аустријски генерални конзул Теодор Ипен у Скадру, који у Гласнику Музеја у Босни и Херпеговини за год 1891. на стр. 152. пигае: „На лијевој обали Рашке има црква св. ГГетра. Могуће да је то био какав римски храм. То је правокутно масивно здање" итд. Најстарија вијест о епископији Рашкој налази се у листини византијског цара Василија II. Маћедонца од г. 1020. У листини од 1019. г. изданој истијем царем Василијем II. архиепископу Охридским спомиње се до душе етиа>«жо$ 2грр:шу, али ово није епископ Рашки као што је у своје вријеме мислио Ст. Новаковић, него се под овијем називом има разумијевати данашње 8ег{1с1»сће, у јужној Маћедонији, Каталог епископија, подвласних Охридском архпепископу проширењем његове јурисдикције над онијем епископијама, које су биле под бугарском патријаршијом за бугарскога цара Петра (927.-968.) сачувао се у два списка. Први списак има наслов: А'с блохв^еуа'. гккЈхстх! тф Фаоуш ВоиХуарЈад, а други : Та!ј:$ хму ■О-рбуо^ тг;5 тсро')Х7ј5 Тоиаттоауујс;. Учени издавалац овијех спискова проф. X. Гелцер (Вуг. 2еЈ1:8сћг1{(; I. П.) држи на основу идентпфиковања Охрида са Првом Јустинијаном, које се први пут по његову мигаљењу, јавља у Теодора Валсамона око 1200. да први списак потиче из XI. или XII. а други најраније из ХШ. вијека. Но проф. К. Јиречек (Баз сћпвШсће Е1етеп1 јп <1ег 1;оро§г. Хотепс1а1;иг с1ег Ва1кап1ап(1ег р. 68. п. 2) показао је да се ово идентификовање јавља већ у другој половини ХП. вијека у Вилхелма Тирског, угаљед чега ћемо и овај други списак ставити у ХП. вијек. У оба дакле списка јавља се епископ Рашки, као подвлагатен Охридском трону. Но веома је тешко довести у склад казивање овијех спискова са писмом папе Александра П. од 18. марта 1067. (Каскл, Ооситеп1а р. 201—2.), којом епископију Рашку, потчињену као што споменусмо архиепископији Охридској, потчињава архиепископији Дукљанско-барској. А])х. Руварац опрезно поступа код ове тешкоће те закључује, да је епископија Рашка остала под архиепископијом Дукљан ско-барском од устанка Стефана Војислава, па све докле је трајало л оно велико краљевство у Диоклитијп". Закључак И Руварца сасма је оправдан пошто у Византији половином XI. вијека напугатене бјеху традиције маћедонске династије, те завладао слаби бирократски режим, ушљед чега се крајеви на периферији царевине ослобођаваху византијске надмоћи. Ступањем династије Комнина на виз. пријесто, потчињавају се Византији поново ослобођени крајеви не само у политичком него и у црквеном погледу, а тим обртом крајем XI. и поч. ХП. вијека враћа се и епископија Рашка у свој стари однос према Охридској архиепископији. <_дноси ови мијењају се реформаторском радњом св. Саве. 1219. г. Расправивши овако најтежи, али и најзнаменитији одсјеге из историје Рашке епископије, прелази Руварац на даљу њену судбину, кугаајући да установи ред њенијех еппскопа како су долазили један за другијем. Између епископа Рагаких споменућемо, Јована који се спомиње у два писма општине сарајевске: Атанасију Босанском митрополиту од 15. маја и патријарху Арсенију III. од 20 септ. 1688. Тај Јован био је у ранијим својим годинама ефимер при сарајевској цркви. Расправљајући о Јефтимију епископу Рагаком, спомиње Руварац на стр. 36., како су 15. јуна 1727. г. синови црковни у Сарајеву дали патријарху српском ћир Арсенију Јовановићу од црковних аспри цекина 250. За исте аепре бјеху јемци : вллдика Босански Мелентије, владика ХерцеговачЕш ћир Авксеитије и вла дика Рашки Јефтимије. Расправу своју завршује учени историк са Јанићијем, пошљедњим 11овопаз.|рским или Рашкпм еииоконом, под којим је та епнскопаја при^