Istočnik

Бр. 7

ИСТОЧНИК

Стр. 151

Но набрзо се почиње у дјетета будити свијест, а с тим актом је пробу ^ена и његова душа; тим она стреса са себе окове, који су ле држали, те почиње да преко свога органа, тијела, развија моћ и да је показује у спољашности. Да је она постојала у дјеод дана његхша рођења, али само спутана, успавана, доказује нам &аш то, што дијете већ првог дана прима утиске споља, што осјећа. Па и прије него што се родило, већ је душа била у њему, јер је тпјело било живо. Кад се дијете роди, оно већ душу донесе са иа овај свијет. Тијело дјетиње осјећа и реагира на осјете, а то управо душа, јер тијело само без душе неможе осјећати. Ради тога оизиологија и не може растумачити, шта је то осјет. Спроводници |>сјета јесу нерви (живци), али нерви су такођер мртва материја, 1су у живом организму. Да се утисци перципирају, мора ;убјекг, који перцииира, а то не мегу бити сами нерви, који о спроводници перцепција, већ нека разумна снага, душа. осјети и душа су врло слични са телеграфском жицом,

Је до своју тету

собом осјећа

ако н бити су са: Нерви електрзцитетом и оеобом, која њима управља. Као што телеграфске жице цитет,

провађају електрицитет, тако и нерви перцепције; но електрикоји иде кроз жице, за људе је био дуго и дуго, па и данас неразуиљив; човјек самим жицама ништа још није добио, ако се он као стбјект, који прима утиске електрицитета, не постави за телерафсви апарат. Жице су само посредници између човјека и електричне снаге, а тако су и нерви посредници између тијела и душе, између свијет^ спољашњега и унутрашњега живота. Надражаји нервни само прексУ неког душевног акта постају осјетима и осјећајима. Нервима се д^кле одржава свеза између тијела и душе. Само преко нерва прима душа утиске и опет преко њих извађа тјелесна кретања 1 ). Иоп е.ч(; п 1гие11ес1и, ^иос! поп ап1еа Гиепк 111 (СопсћПас). Са развијањем свијести почиње дакле душа живјети разумним, прнвим животом. С њом се човјек не р&ђа, већ је стиче у животу. Да се свијрст може пробудити потребни су осјети, аперцепције и 'сјећаји. Осјети постају у души, кад се нерви афицирају, те тај кт спроведу у душу. Душа дакле осјећа, дабогме помоћу чула, 1 су скуп свих нерва исте врсте. Чуло вида је н. пр. скуп свих нфва, који су за гледање потребни. Што је речено за нерве важи и за чула. Без чула човјек не би могао опажатп. „Човјек, који не би ИЈао чула не би био човјек, јер он пе би видио, не би чуо, не бп мврисао и т. д., уопће ои не би био иичпм везан за спољашњи свијет,

аф ко

') На^етап: ,,Рку1|о1о1г1е" стр.23.