Istočnik

Сгр. 150

иеточник

Бр. 7

Као што животиња има моћ вегетативну и сензитивну, тако човјечија душа има вегетативну, сензетивну и интелектикну. Као што код животиње нису оне двије моћи оличене у два субјекта, двије посебне душе тако ни у човјеку нису три душе (не као што је мислио Аристотел. Такође гријегае и они, који шире мишљење, да црква хришћанска заступа трихотомију, наиме, да се човјек саст ји од тијела душе и духа. Црква не чини разлике изме^у душе и духа, и ако се оба израза као синонимна налазе у св. Писму; она сматра човјека дихотомичним бићем, састављена из душе и тијела), већ је душа једна и ако има тројаку моћ. Кадби вегетативна и сензитивна моћ биле засебне у човјеку, ван његове и телективне душе, не би могао човјек бити свјестан себе и све нромјене на тијелу и души својој прииисивати себи. Све три моћи су у свези и зависе једна од друге. Кад бп то били разни принципи, могао би шта више један другом сметати. Кад би душа била туђа н. прсензитивна моћ, како би она вољом својом производила тјелесне нокрете и како би чулне жеље осјећала као своје? Кад се упознамо са душевним животом човјечијим, мораћемо признати, да је наш душевни живот сасма друкчији него код животиње и да је између ње и човјека тако велики јаз, да се неда ничим испунити. Неко вријеме поелије ро^ења свог живи човјек сасвим чулним животом као и животиња. Дијете до треће, четнрте године развија се највише тјелесно и тек кад му је тијело (чула) доста развијено, почиње да напредује јаче душевни живот. До тога доба у њему душевни живот скоро спава, нема моћи да се искаже, јер нома за то згодних органа, као сјеме, које у себи чува живот, али док не дође у повољне увјете не може да искаже тога живота. Са развићем чула развија се у дјетету и душевни живот. Истина, дијете у првом добу осјећа, опажа, перципира, а набрзо се у његовој души отварају и представи о појединим предметима, који га окружавају. Но као код животиње, тако и код дјетета у најмлађем добу осјети ишчезавају чим је пестало предмета или узрока, који их је изазвао. То је знак, да перцепције нису у души ухватиле корјена, да су се уселиле у њу само моментално, механички, изазване утисцима споља. За то се зрио човјек и не сјећа вигае душевних доживљаја из раног свог дјетињства, јер се они нијесу увријежили у његовој души, пошто му се она у том добу још није могла узвисити до разумног објекта. Он тада још није могао, да као што каже Платон, „душом посматра догађаје" 1 ).

4 ) „Рћас1оп" стр. 11. *