Istočnik

Бр. 14

ИСТОЧНИК

Стр. 319

се има без престанка бринути. Како му у тој тежњи његовој судјелује његова пастирска дјелатност? — У самој пастирској дјелатности, која је пошла добрим путем, налази се темел., да ће се у пастира јавити чврста нада, да ће бити вјечни нашљедник царства небесног Шта је управо сам по себи живот пожртвовног пастира? Дакако, не само то, што се он с пуно пожртвовања брине за спасење вијерних, — не само труд, него — што је главно — вјечита, непрестана туга (јади) пастирева. „Одиста је, говори Ј. Златоусти, немогуће чокјеку, који иде путем врлине, бити без туге, сјете, јад&, искушења. Јер како је то могуће ономе, којн иде путем тијесним и тужним, ономе, који је слушао у свијету ће те тужни бити (Јов. XVI. 33). Човјеку, који се бори са злим, није могуће, не окусити јада. Борцу није могуће предати се разњежености, војнику у борби није могуће пировати. С дога нека нико од онијех, који се у борби налазе, не тражи покоја, нека се не предаје насладама. Садашње вријеме јесте вријеме борбе, сукоба јада, уздисаја, јесте поприште подвига. Вријеме покоја јесте тамо, а сада је вријема напора и трудова. Нико, који се скинуо и помазао за борбу, нека не мисли о покоју. А ако желиш покоја, зашто си се скидао" 1 ). „Дјело благовјестниково пати и од себе и од других" 2 ). Та је туга одиста непрекидна. Пастир тужи не само за онима, који су потпуно отпали од вјере, него и још више за онима, који слутају свога пастира, али се одмах саблажњују непријатељем Бога и људи, који с радошћу примају његове савјете, али при најмањим животним недаћама остављају их и знборављају, који искрено желе своје поправљан.е, али због животних брига заборављају своју спасо носну жељу. А пастир види све то, на његовијем се очима догађа тај пад, његови вјерни исмијавају бриге његове и своје спасење. Њему је пошло за руком, да препороди неколицину ријечју истине, али овдје види, како ти препорођени поново иду широким путем, који води у пакао. Ти особити јади пастирства стају свакојих спољашњих мука. Ево како сам Ј. Златоусти слнка те јаде цртајући живот ап. Павла: „као што жене, вели, кад једном упознају порођајне болове и постану матерама, свагда су везане за дјецу своју, па ма гдје биле: тако или још више, још јаче него матере и Павле свагда бјеше везан за ученике своје, и тијем јаче, што су јачи болови духовног рађања него ли тјелесног, јер он не бјеше у мукнма порођајним једанпут за једие и исте, него два пута и зато се и јада: „дјечице моја, коју опет с

') Бес на П. Тим. 2 ) 11п<1ет.