Istočnik

Стр. 534

ИСТОЧНИК

Бр. 23

хвале и признања управо код оних, који му то највише дуговаше. И вастајао је и опет лагани, тихи рад, прекидан само изнуреношћу душевних сила и бригом за одржање оронулог здравља. То су двије црте, које се за пошљедвих година испуњавају у животу ученога архимандрита, но ипак свеудиљ надјачава она прва, потреба за радогл, која бјеше животни елеме^ат овога неуморног радника. Рођен год. 1726. у Ср. Карловцима доби Рајић прво образовање своје у мјесту рођења свога, у коме је тада потреба за образовањем нашла добра представника у лицу митрополита Вићентија Јовановића, који, ударивши трагом свога претходника Мојсија Петровића, рештаурира школу у Карловцима, добивши из Кијева учитеље, а међу њима поглавито Манојла Козачинског. Али жеља за науком вукла је младога Рајића даље, те ин крену у Коморан, потом у Шоироњ. Примивгпи прве елементе образовања од руских учитеља, приро^но је било да је његов поглед био управљен на Кијево, те гоњен жудиом жељом за науком, крену без икаквих средстава пјеше у Кијев. Ова његова жеђ за науком и патње ради тога најбоље се огледа у писму митрополиту Стратимировићу: „Мднпдче егда рлзсбждам к-кдстшнгкишее в' ч8жи\ г к стрлна^ странсткУе лш на8кт>. ради, в' ниј ^к же гаки> странникту никак^кк1Д полјоцји изт* отечсстка неил1ћ1и, гладт* и наготб четнринадесАтт! /\*кт г к пре = тери^кхт*, все гтаранТе нолагад кт*. нллј -кренол^ достигн8тн конц8, еже к -к ска * цкн к1а когослок1и К 'кд'кн'110 110 /И'кр'к лаоеи ов8 читиса К 'кд8 ||ј г к что отечестко /иое кт». толј ^ к наииаче шск8д'ккает г к (види „Бран. Коло бр. 44 за ову год.) Ту у Русији кристалише се његово богословско знање поглавито под утјецајем списа знаменитог епископа нов['ородског Теофапа Прокоповича, чија је дјела ексцерпирао, а доциије и преводио. Ту у Кијеву читајући разна историјска дјела мора да је поникнула у њему идеја, да из таме и мрака истргне прошлост српску и да је од заборава спасе. Вративши се у Карловце 1757. године и не добивши мјеста, које је желио, врати се натраг у Кијев, па наскоро за тим упути се у Цариград, а оданде у Свету Гору у задужбину Неманића, Хиландар. „ РдзсВждда , пише он митрополиту Стратимировићу, гако ксн нлроди скоего п лтич дрекности и покјджТа пиш 8 т г к , единм токмо / икј к' околгк т{рпи<ит> скВдостк. Тоги; ради и се/м8 недостаткВ елико козлјожно к8дјт'К сп0л10цји потцјл^са, и тогш рДДИ ск кбликилп* трвдолп* и 0ПДП10СТТк> жпкота чрезт* т$р{цин8 проидо\"к, изискикла к^к тллјошнки^к стрлн к л»онлстиреи наши^т*. дрекностеи тлковн^, изт* кои^^к и В^ерптл Вчиннх^к зл к8д8ф8|« ИсторТк>" (1. с.). ПГтета је грдна што неповјерљнви калуђери атонски не хтједоше Рајићу показати све старине, које ће послији многи страни путници да проучавају, а поред тога уз добар поклон и да изнесу