Istočnik

Вр. 3.

источник

Стр. 61

Е^ЕЗВАНЦ-ЧИО.

Мјешовити брак у православној цркви. — Јереј Дииитрије Јанковић, конзист. савјетник. [Сарајево.] Шеста тајна новога завјета јеете: „Часни брак, који бива прво по узајамном споразуму мужа и жене, а без икакве занрјеке. Али овај споразум нпје још довољан, да се склопи прави брак, ако они сами пред свегатепиком не потврде узајамно обећање, и руке не даду, да ће свако од њих чувати узајамну вјерност, част, брачну л>убав до краја свога живота, ма у каквој опасности билгт, и да неће остављати једно другога. На пошл>етку утврђује се и благосиља се од свештеника овај споразум и обећање њихово и бива, као што је написано: „часна женидба у свему и постоља женпдбеиа чпста" (Правосл. исповједање I. одг. на 115. пит.). Из појма брака види се, да је то потпуна заједнпца мужа и жене, заједница даклем идеална, склопљена у Господу, а не по страстн • заједница пе само физичка и материјална, већ и духовиа. Није заједнички само иметак п тековина, већ и мисли и увјерења. Заједничке су не само радости и патње, него и кјера и ухвање у Бога. Заједничка је радост у породу, али су заједничке и бриге о вјерско-моралном васпитању дјеце. Такву ндеалну и узвишеиу супрушку заједницу је замишљао Спаситељ свијета, када је доживотиу везу мужа и жене нрнсуством Својим на браку у Капи Галплејској благословио, и за такву заједницу вели Апостол, да је то тајна велика и достојна, да се упореди са заједницом Христа н цркве. Нема спора, да је за такву заједницу потребан добар темељ, који не подлежи упливу никаквом, темељ сталан и вјечан, идеалан. Такви се пак темељ неможе наћи у свијету и код људи, јер свијет није сталан, а још мање су стални људи. Ваља даклем да се тај идеални темељ, на коме непоколебпво почивају прдва и дужности брачпе заједнице, наЈје у нечем, што нијесу људи створили и што остаје вјечно, а то је само: савјез Вога са човјеком, вјера. Искључиво само у вјерн могу супрузи наћи наслона за успјешно вршење духовне сврхе брачнога живота; према томе о потпуној хармонији између њих не може бити ни говора, ако се у самој вјери разилазе. Попуштањем које бпло странке, неможе се ншпта стварнога постићи, јер попуиггање за љубав домаће слоге, а на штету дужности, пема вриједности. Попуштањем доказује се колико лабав вјерскн осјећај,