Istočnik

Стр. 55

ИСТОТНИК

толико и немарност према најљепшој родитељској дужности: према првој вјерској обуци свога дјетета. И једно и друго је за осуду, и тим се мање може извинити, што се вјерским индиферентизмои дјетету лога примјер даје, а пропуштањем вјерске об}-ке, односио када дијете другу вјеру исповједа, него ли отац или мати: ствара се расцјеп из међу њега и родитеља. Колико је вјерска, обука подмлатка важна, и да од ње нико, па ни у сред пустшве не може бити разријешен, види се отуд, што православна црква од онијех, који у брак ступити желе, захтјева извјесиу количину вјерскога знања, које се у знању бар најглавнијих молитава огледа. Пропусти ли ма који од родитеља ову дужност са тога разлога, што сам не вјерује у моћ тнјех молитава, или што не вјерује онако како то молитве кажу, нагпкодио ]е своме дјетету, јер му је у невино срце његово сам усадно клнцу скептпцизма. Поред овог нам још и то ваља споменути, да вјерска разлика супруг^ може и узроком раздора изме^у њих послужити. Хотимичпа или нехотична непажња према вјерском осјећању брачнога друга често је већ била повод огорчењу па и доцњем кајању, а то бн се све могло избјећи, да вјерни не узимају „жене туђинке из народа земаљских" (Јездра X. 2.) и да не дају „кћери своје народнма .земаљским" (Неем. X. 30.), другим ријечима, да мјешовите бракове избјегавајуВећ из библијске повјести старога завјета знамо, колико су богодухновене вође и уста божија Израиљцима забрањивали, да туЈјинке ва жене узимају. Све до пророка Малахије (ст. 11.) нијесу престајали истицати, колико је неприлично па и грјегано, да син или шћер избранога народа тражи брачног вадовољства у невјерника. Но и те опомене и савјети, као и толики други нијесу потпуно успјели, јер има довољно примјера, да су многи Израиљци, па баш ви^енији сннови свога народа са ту^инкама у брак ступили. За доказ нека буде довољно да наведемо примјер Исава, сина Исакова, који „узе за жену Јуднту, кћер Веоха Хетејина" (Бић. XXVI. 34.), Јосифа, сина Јаковљева, којега Фараон „ожени Асенетом, кћерју Потифере, свештеника онскога" (Бић. ХХХХ1. 45.; додуше, кад је тај брак склопљен, тада се већ Јосиф звао : Псомтомфаних, и примио мисирску религију); примјер сина Саломите, унука Даврнјина од плеирна Данова, којега је отац био Мисирац (Лев. XXIV. 10.); Соломона, сина Давидова, који се „опријатељи са Фараоном царем мисирским и ожени се кћерју Фараоновом" (I. Цар. III. 1.) синова Масије и Елијезера и Јарива и Гедалија, браће Исуса сина Јоседекова и осталих (Језд. X. 18.—44.); примјер Манасије, сина Јојаде, који бијаше зет Санавалета Ороњанина (Неем. XV. 28.) и т. д. Природно је, а и многи случајеви доказују, да је