Istočnik

Стр. 458

ИСТОЧНИК

Вр. 19.

онда, кад су готови, да се поуздају у спољатњу силу, кад се превише ослоне на спољашњу правду живота, на прапо, које зида и чува његове спољашње форме: оно је тражило од њих вјерв у унушрашњу силу добра. И ако је оно било кушањем љубава, било је уједно и кугиањем вјере њихове у добро; једио и друго је нераздјељнко спојено, јер пг лкжовк вс{Л1» к'кр8 6 /Илгг -к. 1 ) А поступак Гадаринаца показао је и другу карактеристичну црту језичииштва: невјеровање у добро... . Нека је поступак Господњи Гадаринцима и био непојмљив, ио они су видјели, да је Он Сам био велики човјекољубац, и да је са пропашћу њихова имања — и ако ни то нијесу појимали: зашто — било сједињеио избављење њиховог ближњег од ужасног страдања. А ако су то видјели, зашто нијесу и признали, да су морали жртву — и ако је смисао њен за њих био непојмљив — принијети не само без роптања и противљења, већ с радошћу, порођеном из вјере и љубави? Зашто нијесу они свјесним учествовањем у тој жртви и драговољним пристајањем на њу — начинили њу правим добрим дјелом, подвигом са своје стране, а у вјери, да добро д1ело никад не губи и не може губитн своје вриједности, ма ми и не видјели крајњих његових пошљедица? Та без вјере у унутрашњу силу добра није ни могућ добар жпвот у свијету. Људски су одношаји јако испреплетени и замршеии, те не можемо унапријед видјети добре пошљедице сваког добра дјела, сваке наше жртве. А на жртву мора човјек свагда бити спреман, кад њу захтијева блага воља Божја, ма да се увијек можемо у недоумици питати, како ће се користити њом они, ради којих се она приноси, колико и у каквом погледу ће она бити за њих корисиа. И можда нас чегпће Господ као Гадаринце куша, кад тражи од нас жртву, којој смисла ми не схваћамо и о значењу које сумњамо. Тада се, — то је као казаљка моралпог <зтања човјекова — испитује управо његова вјера у добро, у унутрашњу његову силу, — у то, да добро сјеме не ће остати без доброг плода у овом свијету, над којим бднје свети Промисао човјекољубивога Бога, Источника сваког добра. Задржимо се мало на једном примјеру, који можемо посматрати често и у наше вријеме; можемо мислити, да се у њему огледа онакво исто расположење савременог друштва, које је некад руководило и Гадаринце, кад су они, не појимајући смисла ни зиачаја своје жртве, молили Господа да се уклони из њихове земље. Разумијемо ту помоћ бијеа,нима, једно од природних пројава хршпћанс е љубави и милосрђа. Као гпто свико добро дједо, тако и ту љубав мора пратити вјера у добро, у силу његову ; но баш та вјера је оелабила. У наше •) 1. Кор. ХШ, 7.