Istočnik

Бр. 8.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 123

лавиринтом ускпх кланаца, цећина и зашкуљина. п тако разбнта на мноштво засебних скала с окомптнм а мјестимице чак и надвеситим стенама. Из дубљнне мрачних кланаца, густо обраслих шипрагом, подижу се к небу које маснвнн бастиони и груде са пространим површинама озго, које стројне куле н шнљаети стубови пли танкс ваздушне игле. На сваком кораку искрсавају нред путником све нове и нове слике чудесног облика, као да их је створила ћудљнва фантазпја вјештакова. Овдје — ондје кроз отвор скале, као кроз прозорчић, изненада се открива мирна папорама зелене долине, с њеним пољима п дудињацима, а далеко — далеко на хоризонту ове изненадпе слике плави се Ипнд са својпм врхунцима, покритим вјечитим. сњегом. У гробној тишини кланца, којим пролази путник, наједанпут се разлпјеже глас црквеног звонцета — као да би бпо глас с другог свијета. Пустнња се указује сходном за становање, овдје живе хришћани ! Али гдје живе, на каковој висини?! Тамо, високо — високо, ио равним врхунцима појединих пећина — кула шћућурили се кућерци, дворншта, цркве. То су знаменити манастири Метеори (што значи: »манастири ни на небу ни на земљи«); сваки се од њих налази ла врхунцу своје засебне, неприступачне клисуре. Па зар се не може попети на ту вртоглавасту висину ? — пита се у себи путник. Али ево над отвореном провалпјом на рубу клисуре види се уже с привезаном на крају мрежом; у ову путник мора да сједне, ако је рад да се попне горе и да ноходи браћу монахе. Тек што путник сједне у мрежу, почињу га дизати: уже је намотано на вратило, и спупггено преко котура, утврђеног на троногој скели, и два монаха полако окрећу вратило, док се мрежа с гостом не укаже над зјалом провалије; ту трећи монах нривлачп себи куком уже н иомаже путннку изнћи нз мреже. Оспм ваздушног пута постоји још другп: уз окомите стијене клисуре објешене су лестве, но новајлија се не може никако ио њпма попети, јер виси над отвореном нровалијом, а особнто ако пати од вртоглавпце, и нотоме му — хтио не хтпо — ваља судбу своју предати ужету са мрежом. Сем дивног изгледа, који се указује с врхунца клисуре, на врху у осталом нпшта друго не видим. Монасн су гостољубнви, алн су необразовани; од пријашњих драгоцјенпх књижнпца нема готово ни трага: књиге потргане и полупструле леже у слабо-приступачним коморама. Осим маленога броја византнјских икона нема ту никаквих вјештачких производа: ни архитектурних ни живописних. 0 првим монашким насеобинама у каменитој пустињи Метеора није сачувано никаквих доставјерних података. Вна се само толико, да су први обитаваоци у средњем впјеку — бплп отшелпнци (пустИњаци), којп су живљели свакн у засебној пећини. У кланцима, нпшнама (удубљинама) и пећннама, које се палазе -у каменитим стпјенама п сада се још могу видјети у пола порушене дрвене колибе у висини од 25—40 хвати од нодножја клисура а 40—50 хвати испод њихова врха. Међу небом и земљом, као орловска гњезда стоје ове колибице наднешене над провалпјом. Какве ли је невјероватне муке, какве ли гвоздене енергије стало прављење такве жалосне колибице у пећинама, којпма се не може приступити ни оздо ни озго ! Ради тога је требало постепено, с необичпим стрпљењем н неустрашивошћу, пузајући од оздо, све више и више, утврђивати љествпцу за љествицом! Па у такнма се колибама и спасавали негда пустињаци. Како је морала силна бити нобуда, која је привлачила људе на те пеприступне, негостољубиве голе клисуре, гдје су имали живети пустињацп! У XIV.