Istočnik

Бр. 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 197

писао уједно и по реду откривења (Господња) на јеврејском језику, а преводио их је сваки, како је могао." — Из ове свједоџбе дознајемо да у први мах, чим је на свијет изашло Матејево јеван^еље, још није било никаквога писменога пријевода његовога на грчки, и по томе су хришћани из језичника, гсоји су обично говорили грчки, нри богослужењу н употреби на по се имали јеван^еље на јеврејском нли тачније арамејском језику, и преводили су га на грчки само усмено сваки за себе, како је који знао и умио. — 0 томе времену Папије, који је умро у првој четврти П. вијека (око 120. г.) казује својим савременицима као већ прошлом н уз то релативно давно прошлом, о коме читаоци његове, књиге или барем већина од њих, као што се види, ништа нијесу знали; за то је он и нашао за нужно да начини посебну примједбу о догађају, који је постепено у заборав одлазио. — Но ако је већ при почетку другога стољећа јеврејски оригинал Матејевог јеван^еља већина хришћана заборавила, то значи, да је он морао постати пеколико десетака година пред тим стољећем т. ј. у прво доба рада апостолскога послије узнесења Христова па небо, као што то и тврди црквено предање, које каже, да се јеван^еље Матејево појавило на свијет не кашње од 48. или 49. год. п. р, Хр. (Наставиће се). I Ј Учење о покајању. Рачунајући о свршетку кајања, преподобни оци имађаху у виду падање у тешке и смртне гријехе или стање порочно, страсно, које је преступно не само п:> хришћанина, него и по свакога чокјека. С тога, говорећи о свршетку такове врсти кајања, у исто вријеме признаваху они, да сваки хришћашш има потребу, да се непрестано каје. 0 томе говори преподобни Пафнутије. — У осталом, на та] начин треба кајати само смртпе гријехе; расположење према њима и кајање прекраћује се животом. А што се тиче лакгаих гријеха, у које и праведник пада на дан по седам пута и устаје (Приче 24, 16), кајање за њих не треба нигда да престаје, јер их сваки дан, с вољом или против воље, чинимо, или из незнања, или из заборавности, мислима и ријечима обманом, или због слабости тјелесне. За таке гријехе Давид, молећи Господа, моли опрогатења говорећи: Ко &е знпти све с.воје погрјешке? очасти ме и од тајпијех (Пс. 19, 12); а ап. Павле пише: не чиним оно гита хо^ј . него на гито мрзим, оно чиним. Ја несреКпи човјек! Ко ме избавити од тијела смртч ове. (Рим. 7, 15 и 24). Ми им се покоравамо с таком лакотом, да, не пазећи ни на какву опрезност, не можемо их

/

/