Istočnik

Бр. 13.

II С Т 0 Ч Н II К

Стр. 199

својега гдје гријеши гријех ие к смрти, нека моли и даЛе му живот (1. Јов. 5, 16); или: болује ли ко ме^!) вама, пека дозове старјешипе црквепе, те нека чишају молиихву над њим, и нека га иомажу уљем у име Тосиодње. И молитва вјерс помоХи Ие болеснику, и подигнуКе га Тосиод; и ако је гријехе учинио, оиростиКе му се (Јак. 5, 14 и 15); 9. каткад дјела мило • срђа и вјере: милошЛу и истином очитКа се безакоње (I Гриче 16, 6); 10. помоћ са страве других: онај који обрати грјешника с крчвога иута његова сиашКе душу од смрти н иокриЛе мноштво гријеха (Јак. 5, 20), 11. прашташа увреда другпма, које нам нанијеше: ако оираштате људима гријехе њихове, опростиИе и вама отац ваш небески (Мат. 6, 14). Ето, па колико се начина може заслужити милосрђе Божнје. Знајући за те начине, нико не треба очајавати, когод жели спасења. Јер ако ти не можеш загладити гријеха свога иостом због тјелесне немоћи, а ти их искупљуј милостињом. Ако немаш да дадеш што сиромаху, премда сиромаштво никога не ослобађа од тога дјела, то се можеш очистити моралним животом. Ако угушујући своје страсти и пороке не можеш достићи савршенства, а ти се побрини барем за спасење других. А ако се осјећаш иеснособним за ту службу, а ти покри гри^ехе своје дјелима љубави; ако те је ма што учинило неспособним за то а ти молитвом и заступством светих моли смјерно, да се излијече твоје ране.... Осим ових средстава, дала нам је благодат Божја још једно лакше средство — а то је: праштање другима њихових гријехова: и Лстаки нллак долги нашА, гакоже и ,ик1 должникцјлп * на 'шн-н к (Мат. 6, 12). Предлажући на тај начин средства да се загладе гријеси, свети оци савјетоваху, да није хришћанину нужио ослањатн се иа своја добра дјела, већ постојано имати у себи самоосу^ење и, не мудрујући, постојано пребивати у покајничким чувствима и расположењима. Они хвалише самоосуђење, као темељ свију врлина. „Ако човјек буде у свему кривио себе, говори о. Пимен, у свему ће се одржати". Оно чини, да је душа достојна љубави Божијр. Исти 0. говори: Авигеја рече Давиду: ко дигк ншцавда / иоа (1 Цар. 25, 24), и Давид, саслушавши ријечи, заволи је. Авигоја представља душу, Давид Вога: акЈ душа окривљује себе пред Господом Богом, Господ ју милујв. Самоосуђење и постојано кајање, које отуда проистиче рађа плач и душевну скрушеност. То се разјашљује сшим кајањем. Оао се подржава размишљањем о догматима вјере, а нарочито размишљањем о непостижљивој љубави Божијој к човјеку и о смрти; с друге стране, кајање обраћено на посматрање и искушававање унутрашњега човјека, на срце, гдје се зачињу п образују и откуда исходе разни мотиви