Istočnik

Бр. 17.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 261

одлучно стављена на супрот наша јеван^еља, као производ истинито историчког карактера, другим сличним производима, који су се одликовали митским садржајем. Но ако се изван цркве на пространом пољу историје човјечанства у низу њезиних безусловно доставијерних казивања противницима наше вјере и сама наша јевавђеља чине као збирка фантастичних измишљотина, и не као историја Христова, него као митологија о ЕБему, то нека нам кажу: гђе је управ оригинална историја Христова, која се сачувала из времена Његовога живота на земљи? Морамо то захтијевати стога, што такова историја, понављам не би могла да се не сачува до пас од онога строго историчкога времена, кад је Христос вршио своју општу службу свијету, оставивши у њему свакако неизгладиве трагове; не би, разумије се, могла да се не сачува у том случају, кад би фактички наш Спаситељ живио, учио и дјелао друкчије, него ли што причају наша јеван^еља. Но дотле, док нам такове историје не покажу, док нам непријатељи наше вјере не изнесу историју, која друкчије слика живот Христов, него ли наша јеванђељн., дотле ми имамо научнога темеља држати, да је јеванђеоска историја Господа, коју скоро већ двадесет вијекова чува црква, истинита и потпуно доставијерна. Истина покретачи најновије негативне критике наших јеванђеља, особито данас послије 19. вијекова од земаљског живота Христова, са безуспјешним трудом, да разоре и одбаце јеван^еосву историју као бајаги да је митска, износе пред нас са своје сшране покушаје, да нацртају другу историју Христову, скоро радикално противну јеванђеоској и њу издају за оригиналну историју Христову. Но не говорећи о томе, да сви ови незвани реставратори истииите нсторије Христове већ тим, што један другоме протуслове, што су им разногласне историје о Христу, поткопавају сваку вјеру у њих и убјеђују нас, да је те историје у ствари измислила фантазија њихових автора и на тај начин свједоче нам о томе, да су такове историје митски стваране само у духу антихришћанске митологије најновијега времена, — не говорећи о свему томе, држим да је умјесно, да само ставимо питање, на које ћемо од свакога човјека, који здраво мисли, добити прави одговор: коју историју о Христу треба да држимо, да је достојнија вјере; да ли ону, која је сачувана до нас од самога првога вијека хришћанства, од очевидаца и ученика Христовијех или барем од Његових савременика^ који су лично општили са ученицима Господњим, каква је управ јеван^еоска историја, или ону, која је написана послије 19 вијекова иза зем. живота Спаситељева и то од људи, који су исто тако као и савременици Христови фарисеји и садукеји, непријатељски расположени

/ /