Istočnik

Бр. 21.

ИСТОЧНИК

Стр. 329

говоре о другом. Смрт и пропаст ударили су и сувитпе примјетљиви печат свој. И ма да нам ископине Помпеје (почете 1721. год.) дају могућност да видимо пачин живота Талијанскога из времена по.јаве Спаситељеве у свијету, и ма да се овђе у остацима споменика старе вјештине црпи знање, које има уплива на правац естетичкога укуса, ипак се упоредо с тим овђе опажају и трагови ужаса, који је обузео становнике у часу, кад су јели. пили и веселили се и не мислећи на гњев Божји. 0 том говоре скврчени скелети (костури) становника помпејанских и домаћих животиња, који се сад брижљиво чувају под стаклом у стакленкама помпејанскога музеја, гдје се уз људе'виде и несретне жене при порођају... Тако је изненада сахрањен под пепелом богати град! Тако се из ненада претргла нит бића оних, који су држали, да им је сва сврха живота да теже за цивилизацијом и за уживањем. Историја катакомба није такова, као што је и Помпеја, тако су и хришћански подземни станови били под земљом. Дубоко унутри би. :и су изведени особите врсте ходници, у којима се виде мале собице. Ове ходпике су ископали сами хригаћани, није их земља сакрила и сахранила, као што је то било са Помпејом, већ су се они сами сакрили и ушли у земљу. Овђе су се они уз свјетлост малих свјетиљака сакривали од гонитеља и налазили себи вјечни мир. И ма да су нови чланови младе цркве Христове свијем силама своје душе тежили за вјечношћу, ма да су мало марили за ум градскога живота, који је око њих и над њима кипио, ипак, живећи и умирући у катакомбама, и у тим спромашним становима, нијесу оставили споменика жалости и туге. И скултура и живопис и символичке слике и натписи над гробовима — све то носи на себи дирљиви израз хришћанске вјере, најсвјетлије наде и најтоплије љубави — све то казује побожном срцу путниковом о томе, како су мало марили први хришћани за благо и угодности у животу. И човјек би гријешио, када би претпостављао, да то подземно царство мртвнх, са својим тамним галеријама, са хоризонталним, гдје-гдје и недирнутим, а гдје-гдје отвореним и напуњеним гробницама са костима мученика, чини непријатан и тужан утисак. Не! Путник који се данас спушта у подземље без свјетлости, гдје се може ићи само са свјетиљкама у руци, гд.је су свуда тамне пећине, »које су сигурно биле свједок пошљедњег размршаја не једне ужасне драме и не једне крваве трагедије«, — тај се путник неће неугодно осјећати већ и за то, што ту ништа не потсјећа на претрпљене муке. На против све, што вас окружава, од религиозних слика до натписа, има утјешљиво и пуно наде значење, и више весео карактер, него ли жалосно расположење. Милиони људи, као што с правом пршцјећује један истраживалац катакомба, не леже ту мртви, већ су тако рећи заспали пуни и препуни велике наде и некога тајанственога очекивања. — Нада на ускрснуће побуђивала их је да смрт држе за претходни сан, да на ивици временога и вјечнога живота мирно сложе руке, као послије савјесно испуњенога посла, и да чекају награду. Та јасна и одређена вјера у ускрснуће побуђивала је живе, да у надгробним натписима говоре о мртвима, да почивају у мјесту свјетлости, расхладе, мира 1 ), да спавају, да им је тијело само повјерено земљи, да нијесу умрли, већ да почивају од буке животне у вјечном дому Божјем, гдје их је Он сам примио. — Смрт тих мирних грађана подземнога Рима, тих

Ј ) Ево н пр. натпиоа: <Јопгп4 Шс т рчсе; гедтезсЦ ха 1псо гећ%егп, 1шттз, рас!з, т с1ото ае(ета Ое1.