Istočnik

Бр. 1. и 2.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 5

И како је био задовољан и с радом онога другога, који је примно само 2 тадавта и на њих привриједио још 2, а како се ражљутио иа онога трећел-а, што ништа није хтио да учини. Другим ријечима, сва три су била дужна да раде и ако не у истој мјери. И ми сви морамо да радимо, али већ сваки према добивеним талантима — према знању способности и положају. Мислим, да ћу истину рећи, ако кажем, да свештеници по своме позивј и положају видно и важно мјесто заузимају у томе процесу душевнога унапређења. Шта више и једно од најважнијих мјеста, јер свети свештенички позив и није ништа друго, већ непрестани рад баш на томе по.љу. У томе се поглавито и састоји његова св. дужиост. 0 томе смо сви увјерени, о томе мора бити свако увјерењ ко и најмање познаје дужности свештеничке! Да је то тежак посао — најтежи, по себи се разумије. И за то свештеник, ако жели, да својој св. дужности што боље одговори, мора непрестано да ради. Благовременн^ и безвременн^Б, како то каже св. Писмо. И српски свештеник има пуне руке поола, јер има доста да се бори против многог чега, шго код других народа нема. Не мислим тиме, да кажем, да је српски народ рђав елеменат у том душевном послу, јер има код нас п врло лијепих особина, као што су: добро срце, јака воља, поштење и т. д. у чему смо далеко напријед и од најобразованијих народа запада; али узмимо предрасуде, празновјерицу, необразованост, непослушност... са којима се врло чесго сретамо, а то су све потешкоће, са којима ће српски свештеиик имати доста посла, ако жели да одговори својој узвишеној задаћи. Снима нам је мио нагп народ. Како и да нам не буде мио, кад смо и ми рођена његова дјеца. Али та наша љубав не смије да буде слијепа и да ништа неваљалога не види иа тијелу милога рода. Тиме би гријешили и против те саме наше љубави, која нас зове, да свим силама настојимо п радимо, да се те мане одстране. Морамо да упознамо свој народ са свима њоговим врлинама и манама и црема томе да уприличавамо своју дјелатност, ако желимо да постигнемо сврху, која нас је на рад позвала. И ово истакпуто питање јесте један дио тога народног упознавања и већ је по томе важно. А пошто је ово једно од оннх индивидуалних обиљежја нашега народа и врло дубоко засијеца у народии живот, то је још важније и позива нас као српске свештенике, да о њему што дубље и објективније размислимо, да без устезања завиримо и у рђаве стране његове, како би што боље и успјешније могли порадити за добро и напредак св. православља, шго боље и часније