Istočnik

— 24 —

Има много пепослушних, празноговорљнвпх и умом иреварепих ... ко]нма треба усша зашворити, који цијеле куЛе развраИају уче^и гато не треба, иоганога добитка ради (Титу 1, 11). Ненаучени и неутврђени извр^у ( вољу Вожју) па своЈу иогибао (П. Петр. 3. 16). 12. 0 нсалости. Прилике наше су такве, да не моисемо увијек остварити својих жеља. Човјек је пун нада за будућност, снује снове и кује планове, а остварење свега тога не зависи само од њега, већ од разних прилика. Неиспуњене пак наде и неочекивани непријатни догађаји навађају жалост на човјека. Разни су и многобројни узроци, која могу породити жалост у човјека. Једни се жалосте ради претрпљених штета, други ради изгубљеног добра, трећи ради непостигнутих основа и т. д. Сваки човјек мора осјетити у животу свом непријатности и жалости, јер то живот са собом доноси, — „ни оно ведро небо горе тако увијек остати не море" (Бранко). У жалости својој не смије се човјек подавати једино својим осјећајима, већ мора увијек задржати и разбор. Људи мекша срца у једном тешком чосу могу да омрзну на цио живот, а то је тек несрећа и жалост. „У добру се не ионеси а у злу се пе поништи савјетује народна мудрост, јер поништиш ли се, изгубљен си. Вријеме лијечи и најтеже ране, па зато треба човјек у жалости својој да има на уму, да ће доћи вријеме, кад садашњи губитак неће на њега тако силно утјецати. Бог бдије над животом нашим, па ће бити кадар и нашу жалост окренути на радост. Жалост као природно стање наше не може бити за осуду, али је за осуду, прекомјерна жалост, она која прелази у очајање. Не смије човјек никад изгубити наду на Божја промисао, нити смије напуштати ни у тешким часовима дужности евојих. Ако се човјек преда претјераној жалости, то ће бити на штету и њему и његовим рођенима. Никад човјек не смије живјети само за себе, већ увијек мора имати на уму дужности своје, које има као отац породице, као глава млађима, као јавни раденик, као дужчик човјечанству, свом народу, својим ближњима и т. д. Сјетимо се славних војсковођа, да нијесу ни послије претрпљеног пораза духом малаксавали, већ прибирали силе и новим великим предузећима обесмртили име своје у човјечанству. Тако и човјек а особито хришћанин, треба да сматра себе у жалости војсковођом, који је истина пораз претрпио, али није снагу изгубио.