Istočnik

— 28 —

некад задимити, јер и ако смо Божји род, ипак нијесмо свети као Он. И међу браћом рођеном, која се милују, роде се несугласице. Али дим тај не смије освојити огањ љубави наше, јер ми ваља да смо хришћани. Ми морамо у сваком свом брату гледати слаба човјека, а у њему и своју слику, па знајући немоћ своју, смјеста опростити, чим брат себи дође. Не смије нас бољети, ако је мјесто љубави пустио жаоку у срце наше. Жаоку морамо ишчупати, па ће одмах и бол са увреде одуминути. Наше је да побјеђујемо зло добром (Рим. 12, 21) по Господњој науци. Такво треба да је хришћанско друштко, тако треба да браћа живе. Гдје се на то заборавља, гдје се пушта мах личној освети, тамо добра нема, тамо се затиру и људи н народи и човјечанство. Бадава је Црна Гора наша била онако јуначна према Турчину; она бијаше осветник, али не само осветник народне несреће своје према непријатељу, већ и према браћи својој. Крвна освета је затирала читава братства, јер најбољи, најврснији главом својом замјењиваху главе браће своје, које сами поскидаше и добра земљи не бијаше, док не прионуше сви сложно, да се то зло докине. А да се не докину, лежали би данас они јунаци једно поред другог као жртва братске мржње и што Турчин не бијаше кадар, кадра би била лична освета. Историја би данас пјевала славопоје о великим јуначким дјелима над мртвим јунацима. Идеја праве љубави не може се ничим замијенити. Свијет без љубави не може постојати. Братство и једнакост без хришћанске моралне подлоге јесу само празне ријечи. Ено вам велике француске револуције, кад главни људи не хтједоше вјеру хришћанску, већ на њено мјесто подигоше богињу разума! Ватрени Камило Демулен и бесједник Филип Егалите проповиједају братство и једнакост француском народу, али братство и једнакост у политичким правима, а без обзира на морални живот појединаца и на ону праву братску љубавну свезу, која треба човјека с човјеком да унутрашње спаја. И из те проповиједи о братству и једнакости разви се — гилотина! Идеје француске револуције у том смјеру мало су људе оживљавале; сви зажељеше, да се опет врате хришћанском животу и Наполеон опет отвори цркве Божје, да се народ са предикаонице храни дубљим идејама. Праштање хришћанско, та главна одлика божанске љубави, јесте нама и природна потреба и заповијест богодана. Потреба је природна то, јер и ми сви долазимо у исте прилике, да нажао брату учинимо, па ако ми нијесмо опростили, затворићемо сами себи врата