Istočnik

Стр. 18

ИСТОЧНИК

Поред тога св. јеван^еље обиљежено је цртама тако узвишене и очевидне истине, да ба се његиву иисању много више ва.љало дивити, него ономе о коме говори. Русо даље наставља: „Избјегавајте људе, који цод видом истине у срца ваша опасна учења усељавају. Обарајући и газећи ногама све што је ва човјека достојно високог поштовања, они у исто вријеме невољнику одузимају пошљедњу утјеху у несрећи, силноме једино срество за обуздовање његових страсти; они покварене онеспособе 8а покајање, а добријема одузму и пошљедњу наду. Они говоре: „Истина никад није штетна" и то је истина, али треба јак доказ, да је њихово учење истинито. Монтескије, и ако није без мане као Хришћанин, противио се ономе, што је хришћанству нриписивало и такве ств.чри, за које оно није било криво. Вау1е : говори он, ни мало не цијени хришћанство као у опште ни све вјере у свијету; он тврди, да хришћанство не ће никад моћи образовати дуговјечну државу. То је неосновано. Држава, у којој су грађани прожети сазнањем своје дужности и показују врућу тежњу да је испуњавају, свагда ће постојати; такви гра^ани признају и право одбране своје земље, јер примикши се дужности које им вјера прописује, они су свјесни своје дужности и у односима према својој отаџбини. Људи су према вјери веома неправедни, кад, ваборављајући њене благотворне утјецаје, на дуго и на широко набрајају она вла, које је њено ширење спроводило. Кад би хтјели набрајаги сва зла која су свијету учињена законом стварања свијех владавина од монархије до републике могли бисмо грозне ствари изређати. Кад се ојетимо неирестаног крвопролића грчких и римских војоков<фа и њихових разб јиичких чета, које су уништавале градове и народе; кад се сјетимо грозних дјела Тимурових и Џингисханових, к<|ја су опустошила Азију и Европу, само ћемо тада п«јмпти колико смо дужни хршпћанству. Оно нам јч дало одређено државно п])аво у садаинћем облику и одређено начело народнога права у ратно вријеме, а за све то, човјечанство никад довољно не може бити благодирно хришћанству. Волики БпЈрон, овај чудновати човјек, који на жалост час хвали врлпну час порок, час истину а час заблуду, оставио нам је у свпјим списима свједочанства о дубоком уважењу, које је он пре>1а хришћанској вјерн имао.