Istočnik

Стр. 8

ИСТОЧНИК

Бр. 1.

изазвао јако негодовање код базелских синодиста, који се овој наредби папској не хтједоше никако покорити, придобивши за се јоште и краља Жигмунда. У исто вријеме отпочеше и синодисте и папа Евген IV. да сваки на своју руку води преговоре са Византијом у ствари уније. Папа Евген IV. рачунао је да ће, ако Грке придобије за унију и евоју власт рагаири на Истоку, знатно ојачати ауторитет папске власти, те према том сигурније стати на супрот демократским тежњама базелских синодиста. Синодисте базелске опет ириступаху преговорима за унију такођер из чисто политичких разлога. Буде ли им иошло за руком да се црквена унија изкеде у Базелу у одсуству папином, углед синода одскочио би знатео, те би с успјехоч могао извести своје идеје о врховном ауторитету синода над папом. Скрхавши папску власт изводио би он онда даље конзеквенце, које би из основа мијењале дотадашње уредбе римокатоличке цркве. Питање о унији било је дакле политичке природе и веома важно ПО даљи развој у животу римокатоличке цркве. (Наставиће ое)

Духовно-поучни чланци намијењени онима, који се спремају за св. причешће. — Написао: Тр. Дјаченко. Превео: Јован ПетровиЛ, протопресвитер и кр. професор у Загребу. 1. Христос посјећује душу човјечју. Једном посјети неки цар из саучешћа сужња у тамници и запиткиваше гл о много које чем. Биједни сужањ не знађаше, кога гледа пред собом; и пошто га је, судећи по одијелу тога човјека држао за обичиа човјека, одговарао му је на његова питања кратко, јер га је дуги затвор учинио досадним, незадовољним, ћутљивим. Тако се разговор брзо сврши и цар изаЗје из тамнице. Стражар тамнице запита сужња: „Јеси ли добио утјеху ?" — какву утјеху, одврати овај, од страна, обична човјека?" „Зар ти не знаш, ко је говорио с тобом?" запита стражар, „с тобом је говорио цар!" — „Како, запита сужањ, — зар заиста цар?" Несретна мене! Како да то нисам знао прије? Да сам знао, друкчије бих поступао: пао би на кољева преда њ и замолио га, да ме ослободи тамнице!" Тако стењаше несретни сужањ. — Хришћанине! да не стењемо некад и ми на самртном одру нашем. Како често примамо ми у тајни причешћа Цара свију царева. Но како се мало користимо том срећом! Послије неколико