Istočnik

Стр. 56

ИСТОЧНИК

Бр. 2.

Ја сам већ прије казао, да хигијена иде по једној стази упоредо с моралом, с основним заповиједима хришћанске религије. А сад ћу се потрудити да ту тврдњу докажем, што је могуће очигледније Почнимо с питањем о храњењу организма. Одавно је у науци утврђено мишљење, да је за човјека здрава храна она, која му је потребна за одржавање сила и способности за рад. да су плитки тањири са свима могућим гастрономским одлисцима штетни по здравље. Исто је тако доказано, да прождрљивост и пијанство уздрмају организам, трују га отровом преситости и алкохола. Доказапо је, да умјереност ујелу и шта вигне периодички пост не само нијесу штетни по здравље психо-физичке организације човјека, него су шта више корисни. У задње вријеме с великим успјехом употребљују љекари метод лијечења многих болести воћем и плодом, као оним храњнвим средством, којим су се хранилн многи хришћански подвижници, који су с таком храном доживјели 100 и више година! Јасно је, да с те стране хигијена не само не протуслови религији, већ шта вигне подржава њезипа начела. Прелазећи на питање о хигијени сполне функције човјека, ми исто тако видимо, да савремена наука никако не оправдава не само разузданости, већ шта више ни злоупотребу супрушких одношаја. Наука у томе погледу не само не осуђује сполну уздржљивост, већ шта више доказује корисг њезину, а нарочито код младих људи, који још нијесу окусили отрова разузданости. А чини се да су недавно љекари приписивали многе болести сполној уздржљивости!.. Јасно је, да и у томе питању иде наука једним путем с моралом и заповиједима религије. Што се тиче хигијене духа, то у томе погледу прописи те хигијене још боље потврђују нашу тврдњу, да хигијена, морал и религија нијесу међусобни непријатељи, већ савезници у борби са свима могућим страстима човјековим, почевши од самих малих, сличних гордости, таштине, зависги и т. д. Па зауставимо се макар код гордости. Религија и морал сматрају гордост »мајком свију порока«. Но и хигијена духа особито се негативно односи према томе иајвећем пороку човјечје душе. Прије свега несумњиво је, да гордост од једанпут убија сво богатство духовног живота човјекова. Она од једанпут убија љубав у свима њезиним појавама, јер она и јест моћнији израз егоизма човјекова. Осим тога, гордосг је не само отров срца човјечјега, она је, осим тога, отров ума, помрачујући често у њему тежњу к истини. И у самој ствари у области умнога живота човјекова, у обласхи знања гордост рађа фанатички догматизам, вјеру у апсолутну силу разума човјекова, не гледећи на јавну наивност такове вјере. Тако, представљајући себи покрет философије и науке за сав историјски живот човјештва, примјећујемо, да је гордост у сфери фџлософске мисли цородила, прије свега, рацијонализам, који се показао пред судом тријезне философске критике немоћним у свима областима човјечјега знања, не искључујући ни саме етичко-религијозне области. За рацијонализмом, као судбоносна пошљедица његова, јавља се пантеизам, који је исго тако, пао не одржавпш се под ударцима дубоке философске критике. Резултатом пантеизма или консеквентпим извађањем његове философеме, појавила се метафизика материјализма с његовом наивном вјером у правилност