Istočnik

Стр. 76

источник

Бр. 3,

Ево, на чему се оснива наше дубоко увјерење у високи значај св. причешћа. Но при томе се наша мисао с тугом у срцу обраћа к оним многобројним хришћанима, који, држећи себе за ревнитеље старих предања, дишавају се тајанствене насладе у божанственој трапези. Како да не тужимо за таковима?! Како да не жалимо њихову врло опасну самообману: јер они мисле да ће се спасти, удаљујући се од извора спасења. Сироти! Они заборављају, да само крв Исусл Христа, Сина Вожија, очишИава нас од свакога гријеха (1. Јов. I. 7), — они дакле, који не кушају тијела ЕБегова и крви, не постају дионицима и очишћавајућих нас од гријеха крсних страдања и смрти Његове. Зжста, * заисша вам кажем, — говори Господ, — ако не једеше тијела сина човјечијега и не аијете крви његове, неЛеше имати живоша у себи (Јов. 6, 53). Па што нвводе за своје оправдање ревнитељи древне побожвости? Не усуђујући се одрицати високи значзј тајни св. причешћа, обично се тјеше тијем, као да су се многи свети спасли, не причестивши се св. тајнама. Такови су веле они: Павле товејеки, Марија Египћанка, Теоктиста и др. Али, прво, било би с наше стране врло дрско сравњивати себе са великим подвижницима побожности; а друго, неправедно је тврдити, као да се наведени свети цијелога живота нису причешћивали. Ако се у животопису њихову и не говори јасно о њихову причешћивању али то ћутање још не даје никаква права закључивати, да се они заиста нису причешћивали. Древни животописци имали су у виду да побуде у читаоцима ревност к нарочито — високим подвизима^ Оно, што је у животу светих било нешто обично, исто су сви православни вргаили, о томе, очевидно, није било потреба говорити. Зауставимо се побожном пажњом на неким примјерима из живота светих, да очигледно видимо, како су св. угодници Божји, без обзира на то, што су њихова дјела била заиста висока, увијек настојали да се причесте св. тајнама. Наведимо најприје оне свете, за које говоре неки, да се нигда не причешћиваху. 1. Ево што нам вели животописац за св. Теоктисту. Ловац неки оде са својом дружином на пусто острово Парос, који је на Егејском мору, да лови звијери; на путу некако заостаде он иза њих. И гле, лутајући по пустињи, случајно се намјери на цркву св. Богородице, коју је зуб времена скоро порушио, и ушавши у њу, стаде се топло молити. Молећи се спази на земљи малу јамицу,