Istočnik

источник

Стр. 83

Бог тражиће душу, коју нам је дао, развијену, племениту, усавршену. И како сваком дјелу човјека смрћу буде крај, гдје се више о поправци нема надати, несавјесни људи, који у немар пустише дар Божји, који је у њима, горко ћо искајавати неразборатост и лакоумље своје. „Неваљалога слугу баците у таму најкрајњу, оедје ће бити плач и шкргут зуба!" — тако ће загрмјети Роспод, и муке паклене биће награда свим грјешницима и иесавјесним људима. Велике муке осјећаће и од тешкога укора неумитке савјести своје, кад им се у дап онај у тој најкрајњој тами објелодане и изиђу на видјело пред очи недјела њихова: толико драгоцјено вријеме живота -— утрошено у немар и беспослице; толики животни сокови и снага — учмали и закржљавили у тупој лијености; бити на висини и чистоти звања — па се витлати у грдилу људског безумља; толико добра моћи учинити и себи и другима па упропастити и себе и друге. А наиротив колика ће радост бити вриједних и савјесних праведника, који озбиљно схвативши задатак човјечјега живота провели су га неуморно радећи и усавршавајући силе своје, на добро своје и околине, у којој су живили. Радост њихова биће велика, кад при пошљедњем погледу по свијету, у ком су радили, угледају рукосад свој, пун лијепа цвијећа и племенита воћа и плодова труда свога. Блажена и величанствена је смрт велнких људи, који мирне и задовољне душе склапају очи за навијек, јер могу са светим апостолом рећи: Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах. Блажена је смрт праведника, јер им је приправљен вијенац правде, који ће им дати Господ у дан онај праведни судија. Блажени ће бити кад на путу моралнога усавршавања свога дођу до оне тачке блаженства, гдје ће у чистоти срца свога Бога видјети, највеће савршенство, узвишени Идеал свој. Ту ће бити награда за њихове труде, ту ће бити њиховом путу крај. Тузла 1904. Владимир БобериЛ. -т I Једно те исто па опет није то. (Тоже да не тоже). »Американскш православнвш В-ћстникЂ« — 1еромонахЋ Арсеши. С руског: Л. ВогдановиИ, (Осијек.) Многоразличним а често пута нечасним начинима старају се унијатски попови, да задрже своје вјерне у крилу уније, сметајући им да се сједине са св. православном вјером. Једни између њих, не пазећи на истину, јавно нападају православну вјеру и цркву због њезиног тобоже протестантског учења, лажно свједочећи, да тобож' дјеца православне цркве не поштују Матере Божје, не при-