Istočnik

Бр. 3.

источник

Стр. 71

Глава X. Синовска љубав. Поље твога рада почиње у породици. Родитељска је кућа прва школа врлине. Што можемо мислити о онима, који тврде да љубе отаџбину и поносе се са својим јунаштвом а у исто вријеме заборављају своју прву дужност — синовску љубав? У срцу, гдје је савила гнијездо црна неблагодарност према родитељима, не могу се уживјети ни јунаштво нити љубав према отаџбини. Чим се у уму малишана роди мисао о дому, сама му природа почне говорити: „љуби своје родитеље." Нагон синовске љубави толико је јак да изгледа, да није потребно никако друго настојавање па да се она кроз цио живот одржи. Но, понављам, за све добре нагоне, потребно је силно подржавање воље. Зар није дужан онај, који се поноси својом љубављу према Бо^у, отаџбини и човјечанству, његовати дубоко поштовање према онијем људима, преко којијех га је Творац човјеком и грађанином створио. Отац и мајка су по природи наши другови, и њима смо обвезани за све што имамо, због чега је посве природно да смо према њима дужни његовати: благодарност, поштовање и љубав. По гдје-кад се догоди, да нас редовни одношај са познатим људима привикне на непажњу у обхођењу са истима. Чувајмо се од сличне неправичности. Онај који тежи за савршенством, треба да у свим својим дужностима показује извјесну пажњу и њежност. Сасвим је неопростиво бити њежао пажљив ван своје куће, а у исто вријеме нељубазан према својим родитељима. На учтивост и опхођење треба се из малена привиказати, поглавито у породици. Многи од нас питају: „За што је ружно, ако се дјеца са својим родитељима слободно опходе? Ето н. пр. родитељи знају да их дјеца љубе: што ће та спољашња учтивост, кад то постаје дјеци досадно, или бивају рђавог душевног расположења ? Али, ако ћеш се ти уздићи и изнад свега обичнога, ипак немој тако мислити; јер ако се слободно опхођење назива дрском немарношћу, ипак нема толико блиског сродства, у којем би се оно могло дозволити.