Istočnik

Стр. 274

источник

Вр. 11.

ћања Авраму, Исаку, Јакову и Мојсију. Живећи међу незнабошцима, као народ свегиих, ои је све више и вигие сазиавао своју велику иредпост пред овим слугама онусних страсти, и у исто вријеме морао је опазити, да не ће моћи стајати на челу исгориског живота, а на репу љегову, како је иредсказао Господ. Огромне државе, које не имају у једнакој мјери морала и Божанске мудрости, сходно томе угврђују се и шире, или разрушавају једна другу, па ако би малени Израиљ чак и добио слободу од Навуходоиосора или Кира и Дарија, шта он може очекивати у будућој својој судбини ? Ако ратоборна царства, с овако различитом културом, која истискују једпо друго, узпребацују Израиљ као лопту час једном час другом, то он пије могао очекивати повратак своје величине: у коме би се изразило његово свјетско назначење и испунило слово Божије, да ће у њему бити благословени сви народи земаљски? Ево, ова недоумица и рјешава виђење Данилово, томе у прилог иду и друга каснија пророштва Агеја, Захарије, Малахије, Ш. Јездре и каспији апокрифи есхатолошког садржаја. Данило и остали пророци, убјеђују Израиља, да његово пазначење пије политичко ни свјетско, него морално. Величапствепа и страшна царства нлаше га као страховита, одвратна чудовишта, али власт њихова иије дуготрајна и слава је њихова ташта: Господ види њихову неправду и скоро ће их уништити. Напротив, скромпо и пепримјетио дјело, које се извршује у Израиљу, има свеопште и вјечно иазначење. Та страшна царства величају себе силом и богатством, иа гордо говоре: Израиљ, народ светих, може се похвалити само тим, што васпитава истинитог човјека сина човјечијег. У колико је човјек слабији од међеда, вепра и сваког страшног чудовишта (Дан. 7, 7), у толико је он скупоцјенији и љепши од њих. Такав одношај постоји између народа светих и народа, који га газе. И сведржитељ зпа то. Он спрема брзу казну страшпим царствима незнабожаца, а Син Човјечији, који представља собом иа зиачење иарода, чувара истинитог закопа, доћи ће до старца и зацариће се иад свом васељеиом. Сазнавши ово необичио узвишење смирепог Сииа Човјечијег над страшним звјерима, пророк пита о значењу тога и добива одговор: »Ове четири звијери јесу четири цара, који ће настати на земљи. Али ће свеци вишњега преузети царство, и држаће га увијек и довијека« (7, 17, 18 и даље ст. 2С», 27). И тако ; Син Човјечијн, који је добио част равну с Богом, изражава Собом начело те светосги , којим се народ светим одликује од гордих и звјерских незнабожачких народа. Када је дошао Господ на земљу, оиште душевно стање народа било је исто, као и у вријеме Данила. Високо цијенећи своје душевно узвишење пад нечастивим незнабошцима, стално мислећи о свом изузетном избору, Јевреји се нијесу могли помирити с бременом незнабожачког ронства. Њихово нестрпљиво очекивање на избављење сада се усредсредило у врло одређеном облику Избавитеља — Месије, који ће побиједити и протјерати Римљаие и задаровши се у Сиону, учиниће суд над иародима. предсказаним Данилом. 0 овоме суду Господ и говори с Никодимом, а зацарити Га је хтио сав народ иослије чудног насићења са пет хљебова. Треба ли говорити, да је Господ најмање желио таког разумијевања Свога посланства, таког разумијевања Даниловог виђења? Син Човјечији, о ком говори пророк, то је заиста Он, који је дошао с неба, али он није дошао ради видљивог покорења народа, ради строгог суда над царевима и царствима, него да уведе