Istočnik

Стр. 278

ИСТОЧНИК

Бр. 11.

а трећа је с десна, посвећена ггресветој Мајци Божијој. У овом се трећем храму чува она чудотворна икона Богородичина, тзв пећска, коју је икону сам свети Сава из Јерусалима донио. Сва три ова храма покривена су заједничким кровом од олова, скупа са великољепном и за сваког православног Србина значајном препратом, која је из доба патријарха Макарија. Ту је у препрати овој синодални престол патријараха срнских и од тесаног мрамора сједишта свију архиепископа пећских. Сва препрата је исписана дивним и лијепо сачуваним фреско-живописом, који уз библијске догађаје приказује најважније моменте из новјести српске цркве.... Уз поменута три храма налази се још храм светога Николаја задужбина патријарха Максима из 1670 године, а у близини је и стари иатријаршки дворац, у коме се по предању негда свето миро варило. Колико су до овога манастира држали првојерарси наши и послије велике сеобе, доказује манастирска архива, у којој има довољно изворних свједочби, да су не само патријарси Арсеније Ш и IV. него и многи њихови прејемиици, у својству првојерарха карловачке митрополије храбрили и по могућству и материјално потпомагали манастир и братство, да не клоне у борби за крст часни. Има нисама од негдашњег нротосинђела нећског, потоњег првојерарха митрополије карловачке: Исаије Ђаковића, мудрог, за тим од митрополита карловачког: Јовапа Георгијевића, па од архипастира босанских и биоградских, па од оних из Лике и Крбаве, из Славоније, Бачке и Баната, из Србије, из Ниша, из Шаица из Ваљева . . . једном ријечи скоро од свију српских митроносаца. И сва та писма провијава очинска љубав и старање архипастира, да се света ова задужбпна одржи, као што је од постанка била: средиште, уточиште и склониште народно. Из историје зпамо, да су времена око и иза сеобе Срба била тешка* Губитком толиког народа узнемирене власти јако су подозревале на ону браћу нашу, која своја згаришта не напустигне, а највише су подозревале на духовништво. Преостале биљешке преподобпог братства вјеродостојно доказују, колико су и шта су све морали поднијети смирени ови испосници, настојатељи као и млађи. колико су гоњени, мучени, уцјењивани и прогањани .. . па у том јаду и искушењу много је вриједило и искрено саучешће и добар савјет првосвештепика српских, који су многокушане служитеље Божијег олтара соколили, да истрају, да манастир и светиње његове, светиње цијелога Српства сачувају, да би сврси својој одговарало. И хвала буди Богу и мајци Божијој, вриједни и савјесни мопаси сачували су ову свету обитељ. Она је доиста у најтежим часовима била српском народу у околини и средиште и уточиште. Ко је год остао без крова нашао га је у овом манастиру, одакле је гладан нахрањен, жедан напојен а наг одјевен отишао, у ком је сваки страиац примл.ен и угошћен био. Колико је сирочади — без оца и мајке — света ова задужбина прихватила и за живот припремила, колико се болнијех — чак и некрштенијех — пред иконом Мајке Божије овдје излијечило, колико ојађених утјешило, колико прогоњених и потиштених уточишта нашло?! Колико их се још и дапа данашњега храни са триезе овог мапастира који сваке седмице подијели по једну хиљаду љепчића сиротињи, која насушпога хљеба нема ! Но у борби за опстанак која је борба нарочито у наше доба жестока,