Istočnik

Стр. 320

источник

Бр. 12. и 13.

Главно нам је дакле сазнање, да је могуће вјерско самообразовање, те смо намјерни иоказати укратко начин и средства, како би могли постићи истиниту вјеру, коју овдје сматрамо као генералан појам, коме су подређени појмови: примање вјерских истина умом, срцем и вољом. Потребно је прије свега, да познамо Бога, да схватимо религиозне истине умом, тако, да би о свакој појави и свакој ствари могли сасвим лако и природно донијети свој суд у духу хришћанске науке. Треба дакле, да се тврдо увјеримо о истинитости откривења. Основ свакоме убјеђењу човјековом јесте његова воља. Он се може фанатизовати за коју год идеју, само ако хоће. Колико му је лакше дакле утврдити у себи идеју о Богу, која му је већ уроћена, само треба да то зажели. Младог човјека, који се спрема за свећенички чин, мора, ако ништа друго, а оно лична корист упутити жељи, да развије у себи ту идеју, јер од вршења његове службе зависиће и његов напредак, а служба му је така, да ју он неће моћи ваљано вршити без јаког вјерског убјеђења. Наноменувши потребу и корист вјерског убјеђења, видјећемо, шта нам све може номоћи, да ојачамо у себи то убјеђење. Главно је потрудити се, да стечемо добре основне појмове о појединим гранама богословске науке, а здрав разум ће послије из тога материјала стварати идеје и спајати их сасвим у вјерском духу. Но ради успјешног рада, морамо прије учења појединих наука стећи увјерење о важности и потреби дотичних наука и предмета, којима се баве, а на то треба обратити особиту пажњу 1 ). Не треба да се варамо. Знамо из искуства и посматрања. како се почешће омаловажавају неке ствари, што спадају у групу богословских наука. Узмимо на нр. науку о богослужењу. Ни о чему млад човјек не може тако лако да посумња као о потреби и важности данашњег богослужења, па отуда слаб интерес и за саму науку. Но да би отклонили ту сумњу о богослужењу, морамо о тој теми дотле размишљати, док се потпуно не увјеримо, да је богослужење природни и уједно најсавршенији израз људског духа. Узмимо на пр. као неоспорну истину, да је религиозни осјећај урођен људима и никад га неће нестати из њихових срдаца. Но човјек, као друштвено биће, тежи, да све своје осјећаје манифестира у заједници са другим људима 2 ), па тако и религиозпи осјећај Знамо даље, да манифестације ове врсте бивају обично по утврђеном распореду. Замислимо сад један скуп, који манифестира у заједници религиозне осјећаје по утвређеном распореду, зар то није већ богослужење? Ове манифестације, развијене до савршенства, како би одговарале разноврсности човјекових вјерских осјећаја сачињавају наше хришћанско богослужење. Дошавши до таког суда о богослужењу, добије и сама наука више угледа, јер, описујући богослужење као израз духа човјечијега, пружа лијепо поље психологу за његова разматрања. Тако треба да размишљамо и о осталим наукама и тек онда, кад постанемо верзирани у свима гранама богословске науке, стећи ћемо стално гледиште, са кога ћемо посматрати овај свијет и појаве у њему.

4 ) Зато мислимо, да би и наставници требали да посвете особиту пазкњу и доста времена доказивању о важности и потреби појединих наука, да изнесу јасан поглед на равно стране тих наука и њихову свезу са осталим наукама.

2 ) Отуд пагриотске скупштине, умјетнички састанци, пјевачка друштва и т. д