Istočnik

Бр. 12. и 13.

ИСТОЧНИК

Стр. 321

Истине пак, које се предају, треба примати са намјером, да их оправдамо, а не да их обарамо, па тек кад смо их сами себи доказали, можемо разгледати и противне разлоге. И ако ту поступамо са предубјеђењем, ипак не треба то да нас буни, јер знамо, да у рјешавању такових питања увјек има предрасуда, па ми ћемо одабрати барем ону предрасуду, која ће нам донијети користи. Вгауо! Хоћемо, да кажемо, да човјек мора одма све да прими, па и оно, што изгледа, да се може бити не слаже са његовим здравим разумом. Рекосмо: изгледа, јер у хришћанској науци не може бити ништа, што би противурјечило здравоме разуму, него само има ствари, које разум не може да схвати, а то је и сасвим природно Ми чујемо на пр. тонове само до извјесне границе, видимо свјетлост само до извјесног ступња и т. д. Те као год наша чула тако и разум појима само до извјесне границе, а вјерске истине, које се налазе изван те границе и ако не може потпуно да појми, може ипак да их прими, јер у стварном људском искуству још се ништа не налази, што би обарало те истине У осталом, мислимо, да је јасно, да те истине људски разум сам никад неће постићи, него по самој природи својој мораће вјеровати у ма какво мишљење. 11а кад ће већ вјеровати, зар није боље прихватити оне идеје, за којима стоји аукторитет Спаситеља, кога ми држимо за Бога, а непријатељи за највећег генија ? Једну вјерску истипу треба дотле да разматрамо, док је макар приближно не појмимо, а то је могуће постићи само упорном контемплацијом. Ако не можемо сами, тражимо помоћи у других. Зато не требају наставници никада да замјерају, ако од стране слушалаца падне по некад сумња о којој вјерској истини, само ако то потиче из жеље за увјерењем, јер гдје нема сумње, знак је, да нема ни ингереса, а знамо, да се и сад јереси појављују ондје, гдје се свијет највише запима хришћанским истипама Близу је разума, да нису довољне само науке у школи, да ударимо солидан темељ вјерском убјеђењу, него морамо проучавати сву старију и нову богословску књижевност. За потпуно образовање нама је књижевност врло малена, те је марљив човјек упућен на учење страних језика, од којих на првоме мјесту стоји руски језик. Као друго средство, да утврдимо у нама идеју о Богу, јесу све остале науке, природне и друштвене. Позната нам је Беконова изрека, да потпуно образовање приводи човјека Богу. Знамо даље, како су црквепи оци првих времена хришћанских марљиво проучили незнабожачке науке, те се одупирали нападајима непријатеља истим оружјем, којим су ови на њих наваљивали. И ово је био један од главних узрока, да је хришћанство побиједило тадашњу незнабожачку ученост. Данашње науке, рачунајући по њиховим представницима, који су прожети већином духом времена — духом противувјерским, те науке стоје према хригпћанству онако исто, као што су стајале у прво доба незнбожачке науке Но занимати се тим наукама, значи испустиги из руку сигурно оружје. Но то не спада у нашу тему. Ми само хоћемо да кажемо, да и ове науке са свима њиховим лажним идејама, убрајамо у средства, помоћу којих ћемо утврдити у пама идеју о Богу. И ако се чини на први поглед, као да споменуте науке сметају нагпем вјерском самоваспитању, ипак у ствари није тако, јер увиђањем њихове лажности, ми се још више утврђујемо у вјери. Оне имају, да речемо негативну вриједност у томе васпитању.