Istočnik

Стр. 236

источник

Бр. 15.

вама свађу породичну, него да вас поучим, да будете напредни и срећни, јер вас све волим. Ја знам, да многима неће бити пријатан овај говор мој, особито женскадији нашој, — али дјецо моја, немојте се водити за пустим срцем својим, него за памећу, па ће вас благословити и Господ Бог, у чије вам име за ваш спас и напредак и говорим ово. Нека је благодат Божја и благослов Његов изобилан на свима вама, браћо и дјецо моја, амин! Немогућност религије без представе о личном Богу. (Наставак.) Но чија је крв могла покрити гријехе човјечје и увести га у опћеље с личним, најсавршенијим Божаством? Таково питање неизбјежно се наметало незнабошцима и рјешавало се различно. Како се гријех и кривица — запрека за опћење с Богом — налазила у човјеку, то отуда слиједи јасан закључак, да, искупити гријехе, умилостивити Божаство може прије свега крв уовјекова. Та мисао родила је грубе култове људских жртава, које видимо код Финићана. Картажана, Египћана, старих Германа, и других народа, при чем се нојавила мисао о надомјештању крвљу једнога човјека крви и живота другога, или живота и напретка цијелога народа, племена. Идеја о сличној замјени и немогућност честог убијања људи довела је, природно, древне народе до уређења култа живошињских жртава. Стали су вјеровати, да и крв животиље, која има извјесне знакове и својства, може имати пред лицем Божаства цијену која искупљује. За то је нужно само предати жртви грјеховитост самога приноситеља жртве. Предаја та извршивала се символички — положењем руку овога на жртву, животиња се убијала, дијелови се њезини каткад спаљивали, а каткад се цијела животиња спаљивала, а крв жртве у једном и другом случају, по вјеровању људи, ишла је мјесто крви и живота грјешнога човјека и измиривала га је с разгњевљеним Божаством. Да је заиста била такова вјера код древних незнабожаца, доказује особито завршни моменат у жртвоприношењу. Врло често и код многих народа, одмах кад се убије жртва или сажегу неки дијелови њезини, држала се гозба од остатака жртве, угодне Богу. Гозба та бјеше весела част каткад за цијело племе, каткад само за неке породице његове, при чему се увијек признавало, да је учасником те гозбе и Са.мо Божаство, коме се жртва принијела. 1 ) Искрена, заклана по свима правилима закона и ритуала, жртва, сматрала се угодпом Божаству, и људи су вјеровали, да је она, или, још боље, крв и живот њезин ; покрила, искупила гријехе њихове и измирила их с Божаством, — вјеровали су, да ће послије те жртве Божаство неизоставно испунити све њихове молитве. Само се по себи разумије, истинити Бог био је далеко од жртава незпабожачких, јер је морална преграда између Бога и људи, положепа гријехом, остала у свој снази својој и послије жртава; измирења и опћења с Богом у ствари вије било. Бог је био близу само јеврејскоме народу, који је имао истиниту, богооткривену религију. И премда се и овдје није гријех уништио жртвом, тијем не мање гријеси жртвоватеља нису му Богом ураиупавани због вјере његове у *) Глед. А. МензисБ, Ј^сторт релшш. Руеки вер. М. Чепинекои. С. 116' 1897., стр. 51 — 52. Преоов. Хрисаво., Религш древн, лпра. Т. I, С. 1јб. 1873., стр. 304—305 и др. мј.