Istočnik

Бр. 15

источник

Стр. 237

будућега Искуиитеља, и Бог се донекле измирио сг Јеврејем, који је тражио очишћења и сиасења, ступао је с њим у ближи одпошај. Изразом и средством тога међусобног одношаја била је како жртва (за гријех, паљеница, мира), попраћепа често свечаном гозбом, тако и молитва, нелицемјерна, срдачна и 'високо морална. 1 ) VI. Сабравпш уједпо све, што је досад речено о молитви и жртви у дохришћанском свијету, ми можемо учинити слиједећи закл>учак. Несумњиво је прије свега, да молитва и жргва — нису случајне појаве. Оне су својина свакога народа; без њих није било ни једно дивље племе, од њих се ннје туђио ни један културни, цивилизовани народ древности. То све неоспорно говори за то, да је њих створила и постојано одржавала дубока живогна моћ, органички, битно сједињена са самом нриродом свакога човјека. Историја нам није сачувала ни једног примјера, да би нешто, што је постало случајно, хвала буди на пр. пријатним условима предјела и живота извјеснога народа, могло постојати цијеле вијекове непрекидно и код свију народа. Оно, што је случајно постало, прекраћивало је своје биће, чим су нестали згодни услови за то, и које се није могло премјестити на другу страну, к другоме народу, који живи под другим условима. За молитву и жртву то се рећи не може: оне су подједнако ностојале у свакој епоси свјетскога живота, нису се ограничавале ма каквим једиим мјестом, једним предјелом или народом, оне су биле уви.јек и свуда на земљи, код свију људи неизоставно. 2 ) Извор дакле и узрок како њихова поријекла тако и опстаика у роду човјечјем лежи у самој природи човјека, као самосвјеснога, релитијозно-моралнога суштаства. Извором тим јавља се наиме битна основна иотреба човјечје природе, названа религијонном потребом, која је непромјенљива и нераскидљива у своме развићу с развићем самосвијести свакога човјека, као личности. Пошто се самосвјесни субјекат не може ни замислити без указане потребе, природно је, да ни један народ на свијету није могао бити без религије, без молитава и жртава, без ма каквог култа, у којем би се свјесно и против воље човјекове изражавао спољашње сваки унутрашњи религијозни покрет. Ево узрока свеопћенитости религијозних облика у роду људском. 3 ) Факат свеопћенитости религијозних облика за нас је врло знаменит. Ако он има за праузрок свој религијозну потребу, од које се не може ријешити ни један човјек, која је иотреба дубоко усађепа у саму природу његову, и ако та потреба има постојати увијек у роду људском, пошто је природа човјека у својим главним тежњама, у свом бићу непромјенљива, — то је сасвим допустиво ; да ће и основпи облици религијозних култова разних историчких народа увијек имати мјеста у човјечанству, као стални сапутници његови и постулати нове религије. Разумије се, да ће се спољашњи вид таких облика, т. ј. молитве, жртве и очишћавајућа дјела, у будућности мијењати према условима социјалним, жи-

Ч Глед. побр преоев. Хрисант-в, Религш древ. мјра. С. Пб 1878., т. 3. — Јером. Гедеонг, Археолог и сиговол. ветхоз ж. Кав. 1888., сгр. 64 и сл. — Воћг. СутћоИк (I. Моз. сиНиз, НеМеЊ. 1839. Ва. II. Всћ. 3-4.

2 ) Р1и1агсћ, АсЈуега. Со1.о1оп Ергсиг., с 31. Христ. Апололет. ИроФ. Н. II. Рождесгвенскаго. С. Цб. 1893., Ш. т. I. стр. 2.18

у | Цицер^шт,, Тускул. бес. 1., 13. Р. нер. Садова „В^ћра и Раз. м 1886. Кг. 4ј ст. Ве па!иг, Јеог. 1., 17. Гледај Клим Алекс. Строматм књ. V. гл. 14. и тракт. Тертуллјана „1)е 1;е81лшоп аштае".