Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

42,

забрањен је на три месеца. Нарочито је био тежак положај Србског Дневника за доба Кримскога Рата, када се у западном католичком свету проповедао готово крсташки рат противу Русије и православља, и када је Аустрија, својим држањем против Русије, заборавивши коју је спасао 1848 године, „задивила свет својом неблагодарношћу“. Медаковић, у општим идејама целога српскога народа, имао је у великој мери оно што се онда звало „русољубије“, и стално је држао страну православној и словенској Русији. Новосадска окружна власт узела је на одговор Медаковића због таквога · писања, издала му строгу заповест да не сме ништа повољно писати о Русији, и Медаковић је од тада само врло увијено и заобилазно смео да исказује своја словенска осећања.

Медаковић је био вешт човек, и успео је да се одржи поред свих тих тешкоћа. Он је потпуно успео да створи један сталан и озбиљан српски лист, и да му нађе верну читалачку публику. До 1862 године либерална опозиција у Србији, без могућности да у земљи каже своје мишљење, налазила је гостопримство у Србском Дневнику. Медаковић је на томе послу остао све до 1859 године; после династичке промене у Србији, 1859 пређе у Србију, где му је, како изгледа, било понуђено место министра просвете. Прелазећи у Србију, он своју штампарију и лист прода за 17.500 форината, владици Платону Атанацковићу. Владика је уређивање листа предао Јовану Ђорђевићу, који је у то доба био секретар Матице Српске и уредник Србског Летописа. Заједно са Ђорђем Поповићем, Ђорђевић је раније сарађивао по Србском Дневнићу, али мислећи увек више на позориште, на чијем оснивању је тада живо радио, но на политици, која му је у ствари била споредно занимање. Од 1861 године Поповић напусти лист и сав посао пређе на Ђорђевића, који је листу све више давао либералну боју, и прикупљао око њега млађи нараштај. 1864 године, приликом Српског Народног Сабора, Србски Дневник, као либералан и националан лист, заузео