Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

48

је становиште које се није допало државној власти. Лист буде обустављен, и Јован Ђорђевић као уредник изведен пред војни суд у Новом Саду. 1865 године општа амнестија је ослободила Ђорђевића даље одговорности, али Србски Дневник није се више појавио.) Сем Србског Дневника у Аустрији педесетих година изилазило је мало српских листова. 1851 појавио се у Земуну Србска Народињт ВЂешнићљ, који је изилазио и 1853, под уредништвом Милоша Лазаревића. 1852, Александар Андрић почео је издавати у Темишвару, главном граду Војводине Српске, „политичке новине“ Световидљ. Лист је још исте године пренет у Беч, где је изилазио без престанка до 1859. Због штампарске кривице, како изгледа, Андрић дође пред суд, и зато напусти Аустрију и пређе у Србију. У Београду, у својој штампарији, од 1860 настави изилажење Световида, који се од 1861 називао „србско-народне новине за политику, књижевност и забаву“, и неприметно, без утицаја на људе и догађаје, животарио до 1867 године.

Педесетих година прошлога века у Србији нису биле много повољне прилике за развитак штампе. Центар либералне пропаганде, лицејска Дружина Младежи Србске, 1851 укида се. Либерални професори се гоне. Власт објављује да ће се оцепити педесет батина код кога се нађе питоми књижевни лист Војвођанка. Оно мало слободе, управо могућности живота за штампу, што је било дато 1848, одузето је, и цензура онемогућава сваки опстанак независним листовима. 23 јула 1850 Кнез је наложио Попечитељству Просвештенија : „да оно унапредак сва изданија без разлике, било у виду књиге ил' у виду новина, без одобрења надлежног цензора у свет пуштати строжајше забрани, а овоме напротив препоручи, да при прегледању издавајемих књига и новина постојећи' правила цензуре најтачније се придржава и такова нит сам прекорачавати усуди се, нити

") Др. Илија Огњановић: Јован Ђорђевић. Јавор, 1892, бр. 1 етр: 8: