Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911.

55

ности, и данас је после Србдских Новина најстарији политички лист српски.)

Насилни престанак Србског Дневника осећао сеу српским редовима, и већ крајем 1865 године, у либералним круговима српским у Новом Саду, радило се на покретању једног новог листа. Покрет је пошао из Бечкерека, где се за једно по подне скупило 2400 форината за кауцију. Уредништво листа поверено је Светозару Милетићу, и лист је почео изилазити у Пешти, где је Милетић био као посланик на Сабору, 9 фебруара 1866. У „прогласу и позиву“ на челу листа истакнут је програм: „Уставност, народност и равноправност грађанска и народна три су боје Заставе, која се у зраку слободе вије“. Међу првим сарадницима били су: Змај Јован Јовановић, Владимир Јовановић, Глиша Гершић, Милован Јанковић, Др. Лаза Костић, Др. Михаило Полит-Десанчић, Илија Вучетић, Стева Поповић, и други многобројни омладинци.

Застава је узела на се да се бори против вероломне политике бечке, коју су међу угарским Србима подржавали старији консервативци и клерикални елементи; она је устала против мађарског шовинизма и мађарске хегемоније у држави, тражећи да Мађарска у народносном погледу постане друга Швајцарска. Застава је јаче и слободније истицала мисао српског национализма, територијално груписање и аутономију Срба у АустроУгарској, ослобођење Срба под Турском и стварање на Балкану једне јаке и слободне српске државе. Застава идеју народне слободе није делила од идеје грађанске слободе, њен национализам био је одсудно либералан, и зато се оне од првога часа бориле против владарског апсолутизма у Србији, помажући енергично либералну омладину, која је једино у њој слободно могла да каже све што мисли. Као ниједан српски лист пре ње, Застава је изишла са једним великим, потпуним и доследним програмом либералнога национализма, и у брзо

ђ) Јубиларни број Заставе од 23 септембра 1906.