Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra

рођака Аврама Поповића, који је са дозволом полицијске власти отпутовао средином маја из Брука у Нови Сад. Урошевић место да се одазове Младенову позиву, преда његово писмо војним властима, које су услед овог случаја пооштриле пажњу на рад и кретање Младеново.

Од свих интернираца први се избавио из Штајерске Јанићије Димитријевић. Он је као Карађорђев секретар последњих дана устанка био у интимним везама са руским дипломатским агентом Теодором Недобом, а преко њега и са руском владом, коју је обавештавао о догађајима у Србији. И после пада Србије Јанићије се није одвајао од Недобе све док није одведен у интернацију. Природно је, што су се Руси пре свих других заузели за Јанићијево ослобођење. На интервенцију руске владе дао је ратни савет у Бечу Јанићију дозволу, да може по вољи изабрати земљу, у којој ће становати. Јанићије изјави, да жели ићи у Русију и то преко Новог Сада, да поведе отуд своју породицу и понесе новац и драгоцености, које се налазиле депоноване у Петроварадину. На то је Јанићије разрешен " од интернације те се крене 14. маја 1814. из Птуја у Петроварадин. Крајем јуна већ се у Грацу знало, да се у Бечу воде преговори о изручењу српских поглавица руској влади и да ће се ускоро ово изручење обавити, те су војничке и полицијске власти почеле да попуштају у строгости надзора над преписком интернираца.

Кад су завршени преговори руско-аустријски у овом питању дошао је у Грац 25. августа са пасошем дворске

канцеларије колешки асесор Симон Орловић и донео је 3 пасош за Карађорђа. Директору полиције Карнерију -

изјавио је Орловић, да ће он пратити Карађорђа преко Загреба и Ср. Карловаца у Хотин и замолио га је, да за њега и Карађорђа одреди троја кола и да се одмах издаду

налози свима областима, да српске поглавице без задр- 6

жавања пропусте и да се одреди подвоз и за све остале поглавице. На питање, да ли је он донео пасоше и за друге интернирце, одговорио је Орловић, да ће осталима стићи