Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra

13

упутише Вучић и Гарашанин писмену молбу кнезу, да и њима даде помиловање. Кнез затражи од Порте налог у овом питању. Добивши Портин одговор, протегне кнез амнестију и на Вучића, Гарашанина и Симића, Вучић и Гарашанин пређоше 11. априла 1842. у Београд, а Стојан Симић, који је у тај мах боравио на свом имању у Влашкој, дође касније.

Обавивши са успехом своју мисију, отишао је Портин комесар Емин-ефендија 18. марта 1842. године натраг у Ца-

риград.

ЈЕ

Емигранти су се с Портом споразумели, да код кнеза Михаила постепено спровађају своје планове. Најпре је постављен захтев да кнез прими у земљу и даде службу и плату незнатнијим изгнаницима. После тога је затражено да дођу у Србију и вође опозиције. Тек што је ово постигнуто, затражи Порта у мају 1842. године од кнеза, да отпусти из службе министра Протића, Радичевића и Рајовића, Портина намера била је јасна: на место ових министара хтела је да намести поново Вучића, Петронијевића и Симића, Усвајање овог Портиног захтева значило би потпуну победу Вучићеве странке, после чега би илузорна била кнежева моћ. Већ и дотадање кнежево попуштање подигло је углед опозицији и умножило је број њених присталица у земљи. Осим тога су Вучићевци искористили сваку прилику да нашкоде Обреновићевцима и да појачају свој утицај, скривајући брижљиво своје крајње циљеве. За њихову демагошку агитацију нарочито су добро долазили кнежеви укази од 1. јануара 1842, којим је повишена главарина од 5 на 6 талира, и од 18. априла 1842, којим се побољшава плата мирског свештенства.

Портин захтев да отпусти своја три најглавнија министра, запрепастио је кнеза Михаила. Ипак он не хтеде заузимати одлучан став, него одговори, да ће вољно изаћи на сусрет Портиној жељи чим му се саопште разлози ради којих треба ови министри да буду отпуштени, јер у уставу стоји да ни један српски чиновник не може без истраге и без пресуде бити скинут са звања. Међутим, ову улогу уставобранитеља,