Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

свуда редом, које су хтели до пепела уништити па разнети, не слутећи да то чине само као привремени окупатори,

Како их је озбиљно осматрао наш Врховни Командант! Како их је страшна казна постигла, а за издајство Словенскога рода и своје браће!

Аутомобил нашег Врховног Команданта био је отворен. И за чудо је, да Га нико од њих није познао! Помишљало се овога момента на све евентуалности а нарочито на овакву непромишљеност, па се ипак дошло брзо до закључка да њихово пекхичко стање, при коме чак ни интелитенција не би играла никакову улогу, није способно да мисли на ма што друго када је у питању казна по живот. Бугари су обореном и премореном главом, а под том идејом, гледајући и не видећи ништа друго до земљу, и то само под собом, били тада потпуно безопасни! Дуго се „милело аутом поред ове више километара дуге колоне, док се најзад није стигло и ушло у Душаново Скопље пред вечер петог Октобра 1918. године, Још при уласку Престолонаследник лаконски нареди: »Коме се враћа у Прилеп, нека иде, а Ја остајем у моме Окопљу.«

Када сам успео да добијем везу и да о овоме обавестим Прилеп и помоћника Начелника Штаба пуковника Пешића, осетио сам како им је било, а по ономе шта ми је том приликом све речено. Нарочито, када сам саопштио да оперативни део штаба крене што пре за Окопље и смести се по доласку у Идадију. Допста, у ОБом одушевљењу заборавило се и на принципе и на операције, Међутим, у овом моменту водиле су се борбе са Аустро-Немцима пред Врањом, а Бугари су се још разоружавали око Штипа и Куманова.

Да се проведе ова прва ноћ у Скопљу, скупљено је нешто ствари за Врховног Команданта по разним нашим кућама, а стан је узет у лепој вили брата Неџиб Драгиног у близини Идадије. Тек сутра-дан стигао је први ешалон покретног логора и ствари Престолонаследникових. Бензина се није имало ни капи, Вечера је обављена прилозима донетим из појединих наших српских кућа.

Скопље је било страшно, и ако је у њему, тако рећи до пре неколико дана, био центар немачко-бугарских армија. Мрачно, блатњаво, пусто и заражено грипом. Престолонаследник није ни вечерао и одмах је продужио, управо наставио, обилазак започет још од доласка пред вече тога дана по свима неосветљеним и каљавим улицама нашега Скопља, Одушевљавао се, без обзира на тадање утиске беде и напуштености Скопља, и подсећао свију детаља који су Му још при уласку 1912. године остали у памети и везивали Га са тада свечаним уласком у Његово омиљено и наше старо царско Скопље!

У Скопљу се остало, а у времену када је највећма беснео грип, све до 3. Новембра. За то време поред бављења у штабу, обиласка болница и ближе и даље околине Скопљанске, јахања до Бардоваца, Врховни је Командант нарочито радио на форсирању везе железнице са Солуном. Пруга је била сва разорена. Он је при томе мислио не само на оне које води, на Његове хероје, које је требало снабдевати, но нарочито и на ону сиротињу и пустош у Србији, опљачкану и оголелу, коју је требало одмах по доласку помоћи. А вести, примљене о њиховом стању, о мукама и

ДУ ===

а пића инв ===