Iz moga ratnoga dnevnika : (zabeleške iz ratova 1912.-1918.)

зеље па ма

патњама за ове три године, под свирепом окупацијсм непријатеља, биле су страшне!

За све време бављења у Скопљу, један од најсвечанијих дана био је 21. Октобар, јер је тога дана кроз њега пролазила и продефиловала, цела друга армија, коју је на Душановом мосту пропустио Њен Врховни Командант са. Војводама Степом и Мишићем, Она је журила преко Србије и Санџака ка Босни, Црној Гори и Далмацији — вашем плавом Јадрану! Одушевљени Окопљанци су се дивили и чудили толикој војсци и тако опремљеној, сећајући се свакако дана њенога повлачења 1915. године.

Друтој армији није био суђено да продужи и овако прође кроз Софију н Брарску, како јој је и био предвидео дати јој први задатак, јер су Бугари раније спремили и претпоставили и срамну капитулацију, но да Софија макар и морално у пролазу наших војника осети онај њен сав срам и кајање за братско издајство и оне небројене жртве њихове небратске мржње и халапљивости!

Интересантно је било видети и по некога, Оенеталца, који се, смешећи се и показујући своје беле зубе и као крв црвену усну дупљу, поносно равњао у редовима наших војника, То је било оно неколико десетина, Сенегалаца, који су нестали при пробоју Солунског фронта из 17. колонијалне дивизије. Међутим они су, изгубљени у оној бојној хуци, за време пробоја пришли нашим јединицама, па и ако враћани од наших официра, у њихове команде, нису хтели да напусте њиховог »Сербо«, већ да са њим издурају до краја и виде његово потпуно ослобођење!

96, и 27. Октобра био је у Скопљу гост Престолонаследнику ђенерал Депере, главни савезнички командант. Он је хтео да лично нашем Врховном Команданту честита у дарскоме Скопљу победу, а том су приликом између њих утанчани и сви други детаљи за даљи заједнички рад и успех.

Од 29, Октобра до 1. Новембра Шрестолонаследник је морао хитно отићи и пробавити те дане у Солуну. Полнтика је већ почела да чини своје. Разни наши одбори по Европи почели су већ да се размимоилазе у својим гледиштима, На срећу, војнички обзири су претегли и Врховни Командант је морао решити да се врати Његовим победоносним армијама и херојима а не да их у овом моменту, када још дефинитивно није била ослобођена земља и Отаџбина, напусти. Ово време искористио је Престолонаследник и конферисао са ђенералом Депереом и Данглисом по разним питањима оперативне природе. 2, Новембра био је већ у Скопљу.

При повратку у Скопље оно је било готово празно, јер је и Штаб Врховне Команде био већ пребачен у Ниш, Само се преноћило и 8. Новембра аутом јурило да се преко Куманова, Врање и Лесковца стигне још исте вечери у Ниш.

У Врању се стигло пред подне, Њу је Престолонаследник био већ посетио са Војводом Мишићем још раније из Окопља, када је одржао копференцију у штабу прве армије са Војводом Бојовићем, а поводом мера противу три концентрисане аустро-немачке дивизије пред Нишем. Том приликом, негде око Бујановца, баш при доручку а на самоме путу, наиђе једна прилично велика група аустријских официра на челу којих